Tamo daleko, na istoku Srbije, gde se okoštala racionalna uverenja lako lome pred naletom nemogućeg, gde je veo između života i smrti mnogo lakše razgrnuti, gde je lako zalutati u zabrane što kriju drevne tajne prastarih vremena, tamo se kriju čarobne Vratnjanske kapije – prolaz do onostranog.
Teško je napustiti svoj kavez u koji nas “civilizacija” smešta, u kome trčimo po točku poput hrčka, uvereni da smo nekuda krenuli, da radimo nešto korisno, da naša egzistencija ne služi samo pukoj razbibrizi dokonog vladara, koji nas sa par mrvica održava u životu, kako bismo nastavili okretati tu turbinu na kojoj počiva sistem.
Nesvesni da smo robovi, mi i ne možemo pokušati razbiti rešetke, jer za nas one ne predstavljaju zatvor, već iluziju sigurnosti, sreću kolotečine, vegetiranje i iščekivanje kraja, dok sledeći hrčak ne zauzme naše mesto.
Ali samo ponekad, retki začuju drevni zaumni zov, koji ih može naterati da prekinu apsurdne rutine i pokušaju pronaći svoju suštinu.
Tako Vratna doziva… Čovek može čuti vest na televiziji, pročitati nešto na svom telefonu, saznati od prijatelja, kolega, a onda, u snu ugledati kamene mostove nad ambisom. Nakon toga, čovek zna da ga čeka put, i to kakav…
Odakle god krenuo, do Negotina mu valja dosta putovati, iako je poslednjih godina ulagano u rekonstrukciju puteva, još uvek oni predstavljaju pravi izazov za vozače. Od Negotina može krenuti ka Brzoj Palanci, pa se sa glavnog druma, isključiti ka Slatini, Urovici i Vratni. Do sela Vratna dolazi se lokalnim putem. Ono se nalazi u prostranoj dolini reke Vratne.
To je tipično krajinsko selo iz koga su mnogi stanovnici otišli da rade u inostranstvo, pa su svoju muku i novac uložili u luksuzne kuće, koje se nikako ne uklapaju u horizont očekivanja što smo gradili, idući ka našem cilju. Do dvorišta, često pokrivenih keramičkim pločicama, ograđenih kapijama, ukrašenim životinjama što petrificirane prete nepoželjnom posetiocu, a koje se elektronski otvaraju, vode blatnjavi, razlokani putevi.
Kuće su uglavnom prazne, načinjene od strane prve generacije ljudi, naterane sirotinjom u potragu za boljim životom u inostranstvu, ljudi koji su još imali vezu sa rodnim krajem i želeli da pokažu status, stečen u tuđini, a čiji se potomci verovatno nikada neće osvrnuti za zaostavštinom predaka.
Od sela do istoimenog lovišta vodi makadamski put dug dva kilometra. Na ulazu u lovište nalazi se mala šumska kuća, a pored nje je i lovačka kuća namenjena radinicima HE Djerdap 2. Lepo urađena, spratna kuća, raspolaže sa sedam dvokrevetnih soba, trpezarijom, kuhinjom, kupatilom i lepom terasom. Kuća se nalazi u dubokoj senci visokih četinara. Nekad je lovište bilo zatvorenog tipa, a kuća je napravljena za najviše partijsko rukovodstvo. Danas je najčešće koriste lovci i planinari koji se prethodno najavljuju službi Hidrocentrale. Stotinak metara uzvodno, nalazi se prostran pašnjak na koji predveče dolazi divljač iz klisure. Sa visoke čeke moguće je posmatrati stado muflona i jelena-lopatara kako pasu. A gore, na visokim liticama, gde se životinje povlače pred prisustvom ljudi, moguće je videti pećine u kojima su davno utočište pronalazili monasi sinaiti.
Pretpostavlja se da je jedan od tih pustinjaka, Sveti Nikodim Tismanski – Nikodim Grčić, rođak i duhovnik Svetog kneza Lazara, poreklom iz Kostura, sa teritorije današnje Grčke (Kastorija), podigao manastirsku crkvu na samom izlazu iz uzane klisure. Crkva je podignuta 1399. godine i tada je posvećena Svetom apostolu Petru. Manastir je ženski i u njemu borave tri monahinje. Sama građevina je jednostavna, jednobrodna crkva sa polukružnom apsidom i zvonikom podignutim na ulazu. Njena dužina iznosi 16 metara, širina 7.5, dok su joj zidovi debeli 2.5 metra.
Manastir je obnovljen ili delimično obnovljen 1415. godine, a u drugoj polovini XVIII veka je zapusteo. Stanko Frajkor, koji je kasnije postao negotinski oborknez, obnovio je manastir, ali su ga Turci već 1813. godine spalili, posle propasti Prvog srpskog ustanka. Jon Tajkulica je 1837. godine obnovio manastir, a 1856. godine su meštani okolnih sela (Jabukovac, Vratna i Urovica) podigli konak zapadno od crkve. Poslednju obnovu, manastir je doživeo 1937. godine. Od ranijeg živopisa sačuvana je samo glava Isusa Hrista u oltarskom delu crkve, koji je pošteđen razaranja, kao i oktoih iz 1764. godine štampan u Veneciji i knjiga jevanđelja na rumunskom jeziku.
Kroz manastirsko dvorište ulazi se u klisuru reke Vratne i rezervat. Od kapije vodi strma staza naviše i posle par minuta uspona ukazuje se prva kapija, odnosno prva prerast.
Prva od tri kapije tzv. “Mala kapija” nalazi se na samo 200 metara od srednjovekovnog Vaznesenjskog manastira. Dugačka je 15 metara, široka 30, a visina njenog otvora iznosi 34 metra.
Druga ili „Velika“ kapija ima dužinu 45 metara, širinu 23, visinu 26 i dubinu svoda 30 metara, a treća odnosno „Suva kapija“ ima dužinu od 34 metra, širinu 15, visinu 20 i dubinu svoda deset metara. Ova treća je ujedno i najmanje pristupačna. Takođe, ona je i najlepša i najizazovnija za istraživače i posetioce.
O tome kako je nastao jedan od najsjajnijih bisera Negotinske krajine, postoji nekoliko teorija. Prvi detaljan opis priredio je čuveni balkanolog Feliks Kanic, nazvavši prerasti Vratne: “Delom erozije i lepim krečnjačkim scenarijem”. Ipak, prvo naučno istraživanje i najprihvaćnije objašnjenje nastanka ovog fenomena, dao je Jovan Cvijić 1895. godine. On je rekao da su “Prirodni kameni mostovi ostaci pećina, čije su tavanice oburvane, a da zaostali delovi tavanice predstavljaju upravo prerasti”. Jednostavno rečeno – predeo Vratne je u davno vreme predstavljao veliku pećinu koja se usled različitih prirodnih procesa urušila, ostavivši za sobom magične skulpture prirode.
Ipak, čoveku koji, najzad dođe do kapija, neće u glavi ostati ništa od naučnih objašnjenja, podataka i činjenica. Usta će zanemeti, duša se ispuniti neobičnim blaženstvom, a koraci sami krenuti kroz trostruku kapiju na čijem se kraju nalaze neistražene pećine. Pećina, koja je najbliža trećoj kapiji, dugačka je oko 400 metara. Druga je nešto kraća ali atraktivnija, jer u sebi skriva malo jezero neobične lepote. Treća je najveća i najkomplikovanija, isprepletana je brojnim hodnicima i tunelima. Pretpostavlja se da u ovim pećinama živi desetak vrsta slepih miševa, još uvek neistraženih.
Stanovnici istočnih delova Srbije poznati su po običajima i verovanjima koje su sačuvali iz prethrišćanskog perioda. Tako oni veruju da demoni žele da potope celu Srbiju kroz velike kamene kapije, ali risalje, žene koje padaju u trans, bore se protiv nečastivih i sprečavaju ih u tome.
Mnoge su legende nastale na ovom tlu. Narod i danas veruje da su dobre vile čuvari kapija, koje sprečavaju zle sile da prođu kroz njih i unište svet.
Svestan ili nesvestan svega do sada rečenog, putnik namernik može jednog sunčanog dana stići pred manastir Vratnu, pomoliti se i krenuti stazom ka prvoj kapiji. Prolazeći kroz nju, može osetiti kako neobični povetarac raznosi prašinu sa njegove usnule duše. Prođe li kroz drugu, osetiće kako mu se sa čula skida toksična skrama civilizacije. A odvaži li se doći do treće, začuće svoje korake kako prvi put odjekuju slobodno, bez zvuka lanaca, koji ih je oduvek pratio. Pođe li dalje i usudi se ući u jednu od tri pećine, može se umiti vodom čarobnog jezera i čistim očima, očima deteta, pogledati svet koji je tako dugo ignorisao. A ko zna, možda se odozdo, duboko iz lavirinta hodnika, začuje pesma vila, koje se samo čistoj duši obraćaju i daruju je najvrednijim darom – svetom slobodom.
Pročitajte i Jezero Sovinac – usnula lepotica istoka.