Tales iz Mileta, starogrčki filozof, nazvao je vodu praosnovom svega postojećeg. I zaista, u vodi su prve iskre večne volje naselile materijalni svet, u vodi smo devet meseci iščekivali trenutak da plačem pozdravimo život, vodom smo gasili našu žeđ, žeđ naših polja, naših životinja, po vodi pronađosmo put do skrivenih kontinenata, ukrotismo snagu vode i pretvorismo je u energiju, a onda, u znak zahvalnosti, pustismo naše fekalije da se, vođene mračnim cevima, slivaju u nju, oplemenismo je kišama otpada, zagrejasmo je ozonskim rupama, ukrasismo je naftnim bušotinama, pa kako smo i sami ogromnim udelom od vode načinjeni, postasmo hodajući izmet koji baulja po Zemlji tražeći poslednje utočište kloake večnosti…
Jedan komadić velikog vodenog carstva, sakriven od ljudi, obuzet nadom da će se stari sjaj vratiti, je Sovinsko jezero, koje poput usnule lepotice, čeka princa da prokrči put kroz godine nemara i otera sile destrukcije sa njegovih obala…
Sovinsko jezero ili Sovinac veštačko je jezero, šćućureno dva kilometra istočno od mesta Salaš, u Zaječarskom okrugu. Iako u neposrednoj blizini regionalnog puta Zaječar – Negotin, samo retki bi mogli i da pretpostave da se u njihovoj blizini, kada projure ovim putem, nalazi mesto iz bajke. Praktični su razlozi za njegov nastanak tako da zajedno sa Glogovičkim jezerom čini akumulaciju namenjenu prvenstveno za navodnjavanje obradivih površina poljoprivrednog dobra „Salaš“. Napravljeno je 1988. godine, pregrađivanjem potoka Sovinac, branom visine četrnaest metara, prostire se na površini od 15 hektara. Dužina jezera je oko 1200 metara, a maksimalna širina 120 metara. Najveća dubina jezera dostiže 12 metara, a nalazi se na nadmorskoj visini od 293 metra. Voda jezera je tokom čitave godine zamućena, zbog muljevitog dna, kao i prisustva panjeva i granja u donjem delu.
Praktični razlozi zbog kojih je ovo jezero nastalo, brzo je zamaglila neopisiva lepota, dobijena slučajno, kao nusproizvod potrebe za navodnjavanjem. I ljudi su čuli za njega. Dolazili su stidljivo, noseći po koje ćebe i kotaricu sa hranom, bojažljivo se hladeći u plićaku, plašeći se mutnih dubina. Lagano, priča je počela da se širi. Jezero je dobilo uređenu plažu, sagrađen je motel, sa restoranom, uređen je auto-kamp, napravljeni brojni sportski tereni, kao i dodatni sadržaji za rekreaciju i zabavu za decu i odrasle. Jezero je i poribljeno, pa je predstavljalo mali raj za strastvene pecaroše (Veoma je bogato ribom, a najbrojniji su primerci: šarana, amura, babuške, smuđa, soma, bodorka, bandara i štuke). Okruženo je prirodom i prelepim pogledоm na obližnje planine Veliki Krš i Stol…
A onda, neuspele privatizacije, raspad jednog drušvenog uređenja, sistema vrednosti, tranzicija u nešto što nikada nije došlo učinili su da od brojnih posetilaca, ne ostane više niko, sem ponekog ribolovca entuzijaste, a za hiljadama turista ostale su gomile otpada, sportski tereni urasli u korov, zgrada hotela nalik na ratom poharane oblasti i stidljiva lepota, koja viri ispod gomila smeća i čeka svoj trenutak…
Ostaje, naposletku, nada da će do velikih ušiju vladara našeg doba, doći somnambulni vapaj ove usnule lepotice i da će ona naći put do jave kakvu zaslužuje…
Pročitajte i Lepota i misterija Mokranjskih stena.