Nišlija Ilija Fonlamon Francisković nekada je, pored svog imena, “nosio” epitet “čudo od deteta” on je slikar, pisac, student medicine, najmlađi je i jedan je od prvih umetnika iz Srbije čija dela procenjuju dve najrenomiranije nemačke i evropske aukcijske kuće. On već neko vreme radi u Šangaju kao predavač i saradnik za bilingvalnu nastavu pri departmanu za prirodne nauke Far Ist Instituta, ali kako je istakao, život u Kini ga je vratio slikarstvu.
“Slikarstvo je deo mog života od kada znam za sebe, ali, u mom slučaju, negovanje i rad na talentu, često je išao u etapama. Bilo je godina kada na njemu nisam adekvatno radio.Moja svakodnevica ovde mi je dala priliku da razmislim o svom potencijalnom stvaralaštvu i da isto i stvorim. Dolazak u Kinu mi je omogućio da pristupim nekim, za mene, novim shvatanjima slikarstva. Pre mnogo godina, uvek kada se o meni pisalo, stajao je narativ koji je kazivao da nikada nisam školovao svoj talenat, i to je bila istina. Ipak, u jednom trenutku sam shvatio da u određenom životnom dobu, prevashodno u umetnosti, to može biti kompliment, ali isti se nedugo zatim pretače u nedostatak, pa i propust. Sposobnost se pretpostavlja, ali ta ista sposobnost mora postati veština, a bolje prilike za to nema no raditi na njoj”, rekao je ovaj nišlija folksdojčersko-srpskog porekla.
U Kini je za nekoliko godina koliko je tamo, uspeo da radi i da svoju tehniku poboljša, ali i da se direktno afirmiše.
“Nije tajna da Kinezi jako vole strane autore, zbog te činjenice sam jako srećan, te imam prilku da vidim da moje slike imaju svoj život i onda kada ja od platna odmaknem četkicu. Svestan sam činjenice da imam priliku da svoje slike radim po narudžbini i od istih lepo zarađujem, ali iako i tada često imam određene zahteve, platno konačno prikaže samo ono što me nadahne iznutra”, kazao je Ilija.
Kako je dodao njegove slike su našle put do kupaca u Kini, posebno Šangaju gde živi, ali i na Tajvanu.
“Naručioci sa Tajvana imaju drugačiji ukus, i u pitanju je mahom žanr tema, dakle scena iz svakodnevnog života, kao dominantan motiv, dok se u Šangaju i ostatku kontinentalne Kine naručioci radije odlučuju za portrete, kojima ja dodam svoju osobenost. Portreti su jako popularni u Kini, bili oni fotografija ili umetnička slika”, kaže Ilija.
On smatra da je prvac koji neguje na svojim slikama realizam i da na taj način koncipira svrhu umetnosti.
“Moje slikarstvo je satkano od tema koje na neki način pokazuju moja divljenja, a svakako najveće je – život. Umetnost doživljavam kao saradnju između Boga i samog umetnika, i što manje umetnik učestvuje to je bolje. Zato i ne treba da čudi što moja najveća inspiracija leži u motivima poput tradicije, hrišćanstva, ili jednostavno ljudima”, rekao je on.
On je inspiraciju pronalazi u širini i raznolikosti srpske kulture i tradicije.
“Kada me u Kini pitaju gde pronalazim inspiraciju, jako ponosno kažem da su to prostori porekla moje majke. Svoj dar da slikam vidim kao priliku da bar malo doprinesem da se lepote naše nacionalne raznolikosti očuvaju”, rekao je ovaj priznati umetnik.
Život u Kini je za njega prožet istim aspektima kao i u bilo kom drugom delu planete. Ipak, u Šangaju je, kako nam je rekao, prebrz, „dan prođe, a da se ne okrenete“. Svakodnevica mu je sačinjena od posla, mada je upravo zbog posla u kontaktu sa mladim, darovitim i jako pozitivnim ljudima. Iako je pronašao sebe u dalekoj Kini, Niš mu jako nedostaje.
“U srcu i mislima mi je svakodnevno. Najviše mi nedostaje porodica, to je donekle i prirodno i očekivano. Pored ogromne distance, poslednjih godina između nas je stao i niz okolnosti povezanih sa pandemijom. To je dovelo do toga da u Nišu nisam bio jako dugo. Nedostaje mi naša kafa, miris naših pekara, naš dijalekt. U Šangaju ima ljudi sa naših prostora, ali mahom iz zapadnih krajeva, pa i kada se sretnemo ili čujemo, previše je to padeža i “prečudnog” akcentovanja za moje niško uho “, kazao je Ilija kroz osmeh.
Ilija Fonlamov Francisković zapažen je i na polju književnog stvaralaštva sa tri „Vukove nagrade“ istoimene zadužbine iz Beograda. Dobitnik je i međunarodne nagrade za poeziju „Venac-Vijenac-Venec“ 2016. godine. Kaže da se bavi i pisanjem, ali ovog puta mu je ono samo deo profesionalnih obaveza. Dugo nije pristupio folderu u kome čuva pisani rad, već poslednjih godina svu svoju inspiraciju pretače u slikarstvo.
Pročitajte i Slikar Joškin Šiljan ruši klasične forme.