Prva žena pisac pozorišnih komedija, Natalija Đorđević, živela je u Leskovcu. Njena dela, ali i buntovni način života odudarali su od opšte atmosfere ovog grada na jugu Srbije, između dva svetska rata. Njena priča privukla je mladog istoričara Milan Ž. Trajkovića koji je u svojoj knjizi opisao zanimljiv životni put svoje sugrađanke.
“Knjiga počinje uvodom, te se nadovezuje na Privredne i kulturno–prosvetne prilike u Leskovcu, s kraja XIX i početkom XX veka, i oslikava se Leskovac između dva svetaka rata.Zanimljiv deo knjige odnosi se na društveni položaj žene, od koga je Natalija Arsenović Dragomirović i te kako odudarala. Spomenuta su njena dela od kojih je najvažnije “Leskovčani u Parizu”, a u knjizi je data i skica za scenario samog dela. Pored ovog dela Natalija je napisala i “Bisernu kneginju”, “Udaj mi ženu”, “Kapetan Milan”, “Toške”, rekao je Trajković za SE serbianews.
Kako ističe autor, prva žena pisac pozorišnih komedija, rođena je u Leskovcu u Pop Milunovom sokačetu, danas ulica Vladimira Nazora 2, od oca Tase i majke Jelene. Imala je sestru Julu i dva brata, Božidara i Vladu. Veliku ulogu u njenom vaspitanju imala je njena baba Donče, koja je zbog Natalijine buntovne prirode postala njena stalna senka i čuvar.
“Natalija je iza sebe imala dva braka. U prvom braku udala se za Ljubišu Arsenovića, farmaceuta, rodom iz Niša. Tokom Prvog svetskog rata Natalija je zajedno sa Ljubišom, tada sanitetskim oficirom, preko Albanije otišla za Solun, iz Soluna za Italiju, a iz Italije u Francusku, u Pariz. U Parizu je počela da ostvaruje svoj devojkački san u vidu prijema, balova i poznanstva. U Parizu je radila u Centralnom odboru Crvenog krsta. Dok je boravila u Parizu, dobila je ideju i inspiraciju za svoje delo “Leskovčani u Parizu”, kaže Trajković.
Knjigu možete pronaći i u https://www.nbleskovac.rs/.
On dodaje da se po završetku rata Natalija vraća u Jugoslaviju. Živela je u Sarajevu, a odatle prelazi za Beograd, a 1924. godine razvodi se od Ljubiše Arsenovića. Ubrzo nakon razvoda, Natalija se udaje za Milivoja Dragomirovića, advokata i kraljevskog javnog beležnika u Novom Sadu.
“Milivoje je imao svoje kancelarije i šest advokata koja su radila za njega. Posedovao je veliki i udoban stan u Novom Sadu i Beogradu, te se Nataliji ukazala prilika da živi ugodno i lepo i da se druži sa ljudima sa kojima je želela. U Novom Sadu je živela do smrti muža 1968. godine, a posle odlazi u Beograd gde je kupila stan u kome je i umrla”, kaže autor knjige.
Trajković dodaje da bi se u potpunosti sagledale njene osobine i sve komponente, koje su sačinjavale njenu ličnost, mora se istaći njena kontraverzna osobina saopštavanja podataka o sebi, svom radu, o ljudima sa kojima se sretala i događajima o kojima je imala udela.
“Vodila se kompleksom više vrednosti te je sebi prepisivala izvesnu superiornost i važnost u društvu u kome se kretala. Poslednje godine svog života provela je na relaciji Beograd – Leskovac. Umrla je u 93. godini života u Beogradu, 28. januara 1978. godine”, kazao je Trajković.
Ideju za delo, autor je dobio 2007. godine kada je učestvovao u srednjoškolskom takmičenju “Susreti s prošlošću” u kome je ušao u krug pobednika i stekao mogućnost odlaska na akademije u Berlinu, Sankt – Petersburgu i Tromzou.
“Mentor pri izradi rada bila je Ivana Dimčić (Stojanović), profesorka istorije u Gimnaziji Leskovac. Knjiga je izdata 2010. godine u izdanju izdavačke kuće “Fileks” pod nazivom “Natalija Arsenović Dragomirović” autora Milana Trajkovića, master istoričara”, rekao je Trajković.
Pročitajte i Šop Đokićeva kuća u Leskovcu.