Prelep, moćan, nesputan, Dunav se, kao i mnogo šta drugo oko nas, ulizuje površnom pogledu, zavodi svojom nedokučivošću, svojom nemom pesmom. Gledamo ga poput ogledala, učitavajući u njegov ravnodušni tok svoje strahove, želje, nade… Dozvoljavamo uznemirenom duhu da napusti zapreminu tela i zaplovi na njegovim talasima ka fatamorgani Eldorada, koju stvarnost brutalno rastvara u Crnom moru…
Ali ako ste među onim najređima, koji vide ispod varljivih talasa, šminkom zatrovanih lica sjaja vaših ekrana i drugih iluzija, što masu drže u pećinama duha, kako bi rudarila za gospodare bez lica dok joj ne istekne rok trajanja, vi ćete umeti da zaronite u mrak i ponor i tamo ugledate senke Dunavskog vilenjaka…
Naime, nemačka crnomorska flotila povlačila se tokom avgusta 1944. godine uzvodno Dunavom ka Nemačkoj. Tom flotom komandovao je kontraadmiral Pol Vili Zib, koji se iz nužde, kao pomorski oficir upustio u povlačenje Dunavom, iako njegov plovni put nije poznavao. Pošto je Rumunija u međuvremenu prešla na stranu antifašističkih snaga, rumunska artiljerija je konvoju nemačke ratne flote u povlačenju stvarala velike probleme.
Iz luke-tvrđave Černavoda 26. avgusta rumunska artiljerija otvorila je vatru na spori konvoj, a usledio je strašan odgovor sa artiljerijskih barži, patrolnih čamaca, rečnih topovnjača i desantnih plovila. U sukobima kod Đurđa i Kalafata bilo je velikih stradanja. Deo civila i ranjenika ukrcan je u Bugarskoj, kod luke Svištov, u evakuacione vozove, dok su ostaci konvoja od 127 nemačkih brodova i 31 skela voz-broda, sa 2.000 civila i 1.600 ranjenika, nastavili uzvodnu plovidbu do Prahova, u koje su stigli 1. septembra 1944. godine.
Nemci su krcato natovarene brodove ubojitim materijalom nameravali da kroz đerdapski tesnac izvuku ka Beogradu, ali su ih u tome 5. septembra 1944. godine preduhitrile kopnene snage Crvene armije, kada su kod Turn Severina izbile na levu obalu Dunava i presekle odstupnicu. Tada je kontraadmiral Zib odlučio da im zapreči plovni put, potapajući svoje brodove jedan preko drugog. Na kraju je potopljen i brod-bolnica “Bamberg”.
Prema dostupnim nemačkim dokumentima o ovoj vojnoj operaciji, potvrđeno je da su brodovi zaista potopljeni u noći između šestog i sedmog septembra 1944. godine, kada je minirano 220 različitih plovila iz sastava nemačke crnomorske flote, ili bolje reći, kompletna crnomorska ratna flota. Admiral Zib, shvativši da se nemačka flota nalazi u klopci, traži odobrenje od pretpostavljenih da potopi brodove. Međutim, ne dobija nikakav odgovor, posle čega sam preuzima odgovornost I donosi odluku da se brodovi, kao i ratna bolnica na vodi, miniraju.
Brodovi su potapani planski, jedan preko drugog, kako bi se sovjetskoj flotili onemogućila plovidba Dunavom. Kada je posao bio skoro završen, generalu Zibu je 7. septembra stigla neočekivana naredba da posao potapanja momentalno obustavi. O sudbini ranjenika ne postoje zvanični dokumenti. Dan pre potapanja general Zib dao je naredbu da se oni evakuišu, ali nema daljih pisanih tragova da li je to i urađeno. Zib je prvo bio osuđen na smrt zbog ove odluke, ali je ta presuda ukinuta, posle čega je odlikovan.
Potapanje nemačkih brodova sa visoko uzdignute dunavske obale posmatrali su brojni meštani Prahova, od kojih mnogi nisu više među nama, ali je njihovo svedočenje ostalo zabeleženo. Prema rečima očevidaca, kako se navodi u tekstu Operacija Dunavski vilenjak, u magazinu Energija, zvaničnom izdanju Elektroprivrede Srbije, brod-bolnica potopljen je zajedno sa 1600 ranjenika. Nemački istoričar Bendžamin Has, govoreći u filmu Tajna Dunavskog vilenjaka, kaže da zvanični dokumenti ukazuju da je naređena evakuacija 1600 ranjenika, ali da ne postoje dokazi da je ona izvršena. Ipak, Has dodaje da je malo verovatno da je toliki broj ljudi potopljen bez ikakvog razloga.
Nažalost, mnoge očevice dugo je progonila slika vojnika i lakših ranjenika kako napuštaju brodove, penju se u vozove slične onima u kojima su njihovi sunarodnici znali da prevoze Jevreje, Srbe i Rome ka koncentracionim logorima… kako neki od njih bivaju ostavljeni na livadama, među kukuruzima… kako teški ranjenici sa nevericom u očima posmatraju sve dalju obalu, dok se brod-bolnica na tri sprata, “Bamberg”, udaljava ka sredini Dunava… kako mu čamcima prilaze pripadnici nemačkih specijalnih jedinica i lepe nešto po bokovima… kako strahovite eksploziije podižu talase, a krici ranjenika, ma koliko u tom trenutku smatrani neprijateljima, razdiru dušu posmatrača… kako brod ranjenika plovi ka večnosti…
Da li će ova poslednja neispričana priča Drugog svetskog rata najzad biti ispričana i da li će se svima dopasti ono što će čuti, trebalo bi da uskoro saznamo. Budući da je u Službenom listu Evropske unije objavljena informacija o sprovođenju javne nabavke za izbor izvođača radova na realizaciji projekta uklanjanja potopljene nemačke flote iz Drugog svetskog rata iz Dunava, kod Prahova. Tamna senka što se nadvila nad nemačkom istorijom, mogla bi postati još tamnija, a još jedan strahovit greh mogao bi im pripasti u nasleđe, ukoliko se potvrde jezive nezvanične informacije o ovom događaju.
Ovo ne bi bio prvi put da je izvlačenje brodova pokušano. Naime, u periodu od oktobra 1944. do proleća 1948. godine, kada je operacija prekinuta zbog rezolucije Imformbiroa, uz pomoć inženjerskih jedinica Crvene armije, iz dubokih voda Dunava izvučeno je i za dalju plovidbu osposobljeno nekoliko brodova, koji su plovidbu nastavili pod zastavom Crvene armije, dok je brod Johenštejn nastavio da plovi pod jugoslovenskom zastavom i novim imenom “Krivošija”. U izvađenim plovilima prema navodima Prahovljana, koji su učestvovali u njihovom vađenju, najviše je bilo oružja i eksploziva, tehničke robe, poput 60 tona bakra iz Borskog rudnika, hrane, viskija…
Iako je nas još malo vremena deli od istine koju tako dugo kriju vode Dunava, mnogi i dalje sa sigurnošću pričaju priče o ratnom plenu, opljačkanom u Sovjetskom Savezu, o zlatu i predmetima od vrednosti koje su meštani Prahova često nalazili na obalama (ostalih od Rimljana ili Nemaca, nije najjasnije), o strahovitom naoružanju, koje bi moglo, nakon toliko godina pod vodom prilikom dodira sa vazduhom, izazvati eksploziju neviđenih razmera i čak ugroziti Hidroelektranu Đerdap dva, pa i o neupokojenim dušama ranjenika, koji bi probuđeni iz sna krenuli putem osvete…
Groblje brodova, koje su nacisti svesno žrtvovali septembra 1944, povlačeći se iz Rusije pred Crvenom armijom i danas predstavlja stalnu opasnost i po brodove koji plove ovim sektorom, ali i po ljude koji sa Dunavom i od Dunava žive. Ovaj deo plovnog puta zbog potopljenih plovila na svim navigacionim kartama označen je belom bojom, što znači da se kreće u zoni neispitanog plovnog područja, kojim se plovi na sopstveni rizik. Zbog njih se plovidba odvija uskim kanalom, i to samo u jednom smeru.
Na mimoilaženje, brodovi zbog potopljenih nemačkih lađa na dnu čekaju od 40 minuta do četiri časa, jer je u dužini od šest kilometara plovni put sužen na svega 50 metara. Kada Dunav opadne, na olupinama kraj plovnog puta vide se korodirane protivbrodske mine sa sedamdeset kilograma eksploziva, spremne za upotrebu. Unutar broda je skladište puno mina u koje može da stane oko sedam tona ubojitog materijala.
Kažu da rat ume da pronađe i na površinu izvuče svu tamu koju je čovek godinama taložio na dnu duše, ali i da zahvati iz nepoznatih izvora svetlosti, za koje nije ni slutio da postoje.
Ovakve priče moraju biti ispričane do kraja i odgovornost je na našim generacijama da posvedočimo trenutku sumraka jednog kontraadmirala, a tu istinu proširimo što dalje, kako više nikada niko ne bi morao da se budi u znoju zbog odjeka krika koji dopiru sa broda-bolnice “Bamberg” ili bilo kog drugog mesta na kome nemoćni i prezreni bivaju žrtvovani.
Ukoliko ih prećutimo, te priče će se vratiti, kako bi ih neko drugi iznova ispripovedao.
Pročitajte i Vratnjanske kapije – prolaz do onostranog.