Na Svetskom prvenstvu u Ljubljani, 25. maja 1970. godine, reprezentacija Jugoslavije završila je veliko takmičenje sa prvim zlatom u istoriji naše košarke.
Na čelu sa selektorom Rankom Žeravicom reprezentaciju su sačinjavali: Krešimir Ćosić, Dragutin Čermak, Vinko Jelovac, Aljoša Žorga, Nikola Plećaš, Damir Šolman, Ljubodrag Simonović, Ivo Daneu, Ratomir Tvrdić, Dragan Kapičić, Petar Skansi i Leskovčanin Trajko Rajković.
Veliki peh je zadesio Jugoslaviju 2. juna 1969. godine pogibijom Radivoja Koraća. Bez njega, pod velikim pritiskom tadašnjeg državnog vrha i javnosti, ovaj tim je postao besmrtan.
Na prvenstvu je učestvovalo 13 reprezentacija. U odlučujućem meču, u hali “Tivoli” Jugoslavija je pobedila reprezentaciju SAD i postala prvak sveta pre poslednjeg kola turnira. Američka selekcija pobeđena je rezultatom 70:63, a zlato je darivano predsedniku Josipu Brozu Titu kao poklon.
Nažalost, turnir je na neki način ostao upamćen i po velikoj tragediji, koja se zbila tri dana posle osvajanja zlata, kada je šampionski centar Trajko Rajković preminuo zbog srčane mane.
Trajko Rajković rođen je 7. decembra 1937. godine u Leskovcu. Po završetku srednje škole odlazi za Beograd gde je upisao Medicinu i igrao za Beogradski Železničar. Bio je igrač centarske pozicije, visine 210 cm. Sa 22 godine, 1959, dolazi u OKK Beograd, kao student medicine. U OKK Beogradu trener mu je bio profesor Aleksandar Nikolić.
Prema rečima njegovog saigrača iz reprezentacije Ljubodraga Simonovića, Trajko je bio “pomalo nespretan i bojažljiv mladić od koga se tek ponešto moglo očekivati”.
Napornim radom i treningom je za vrlo kratko vreme stao rame uz rame sa Radivojem Koraćem i Slobodanom Gordićem. Imao je karakterističan horog kao i izuzetan osećaj za skok, te je bio nerešiva enigma za centre Olimpije, Partizana, Crvene Zvezde, Zadra.
Pored OKK Beograda igrao je u Italiji za timove Libertas Livorno i Rejer Venecija Mestre.
Kao potvrda Rajkovićeve košarkaške vrednosti, i merila rada i uspeha, ubrzo je dobio poziv za reprezentaciju od strane profesora Aleksandra Nikolića. Boje nacionalnog tima branio je od 1963. do 1970. godine.
Sa reprezentacijom je osvojio dve srebrne medalje na Evropskim prvenstvima 1965. i 1969. i bronzanu 1963, srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1968, srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1967. i zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1970.
Umro je 27. maja 1970. godine u 33. godini života od srčane mane. Pronađen je mrtav u svom stanu. Dan pred smrt Rajković je posetio redakciju “Politike” gde je pričao o svojoj karijeri, pobedi nad SAD-om u Ljubljani i o njegovom najlepšem mogućem oproštaju od reprezentacije.
Trajko Rajković je sahranjen u Aleji velikana, na nekoliko metara od Radivoja Koraća, druga iz OKK Beograda i reprezentacije.
Ivo Daneu je posle turnira govorio kako se Trajko žalio na bol u grudima i tokom turnira. Ljubodrag Simonović, nekadašnji košarkaš Crvene Zvezde rekao je:
“Na svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970, da li zbog greške lekara koji su olako shvatili psiho-fizičku slabost jugoslovenskog centra posle jedne od utakmice šampionata, ili jednostavno sudbine, iznenada prestaje da kuca srce Trajka Rajkovića. Na tom šampionatu u glavnom gradu Slovenije Jugoslavija prvi put u istoriji postaje svetski šampion. Prvi svoj veliki uspeh nacionalni tim platio je skupo. Nacija je dobila velikog šampiona. Izgubila, ništa manjeg…”
Iza Trajka Rajkovića ostala je supruga Biljana, sin Vladimir i unuci Viktor, Filip, David i jedna velika uspomena na leskovačkog diva, krupnog čoveka i telom i srcem, košarkaša koji je zlatnim slovima sa svojom generacijom pisao istoriju jugoslovenske košarke.
Pročitajte i Porodično blago – Petar (Gavrila) Popović, vlasotinački industrijalac.