Rgotsko jezero – nezvani gost iz podzemlja

Priča o Rgotskom jezeru počinje pohlepnim iskopavanjima kvarcnog peska od strane rudnika “Srbokvarc”, koje je trajalo sedamdesetak godina, sve dok se 1978. godine nije desilo čudo…

Ljudi su, kada je svet još bio mlad, zamišljali tajanstveni prolaz kojim je moguće sići u podzemni svet, živim očima ugledati carstvo mrtvih i povesti sa sobom one izgubljene… I put ka onostranom, pronalažen je. Doduše, samo, koliko znamo, u paralelnom svetu istorije književnosti. Silazili su bogovi, polubogovi, pa i ljudi… Herakle je sišao u potrazi za svojim poslednjim, najtežim zadatkom, Orfej je sišao za svojom Euridikom, Dante je tamo zalutao, a Žil Vern odveo svoje junake, kada bogova tamo više nije bilo… Ipak, čovek je brzo shvatio da zemlja krije brojne prirodne elemente, čije eksploatisanje može doneti veliku korist, te je besomučno kopanje po utrobi osetljivih ekosistema otpočelo, a priroda se, vrlo brzo pobunila.

Na sedamdesetom metru dubine, eksploatišući kop iz­nad sa­mog se­la Rgotina, va­de­ći kvarc­ni pe­sak, ko­ji se ko­ri­stio u mno­gim gra­na­ma in­du­stri­je u ta­da­šnjoj SFRJ, dok su silazili spiralnim putem ka dubinama zemlje, radnici su, jednog običnog popodneva, primetili kako voda počinje da guta ogromne bagere. Po pri­ča­ma, još uvek ži­vih oče­vi­da­ca, ko­ji su ta­da ra­di­li na ko­pu, ba­ge­ri su pro­bi­li otvor na »kap­su­li«, tj. na ogrom­nom pod­zem­nom re­zer­vo­a­ru pit­ke vo­de, što se tu na­ku­plja­la ne­zna­no otkad, ni­ti iz kog iz­vo­ra, u du­bi­ni utro­be ze­mlje. Pri­ti­sak je bio ogro­man, jer je pro­bi­ja­njem zi­da re­zer­vo­a­ra ka­ši­kom ba­ge­ra stvo­ren ve­o­ma ve­li­ki gej­zir, ko­ji je eks­plo­di­rao pod na­le­tom ve­li­ke ko­li­či­ne vo­de, a ona je počela plaviti kop za­stra­šu­ju­ćom br­zi­nom! Si­re­ne za opa­snost oglasile su se i na­re­đe­na je hit­na eva­ku­a­ci­ja lju­di i opre­me, pa su rad­ni­ci br­zo iza­šli na vrh ko­pa. Me­đu­tim, mno­go opre­me i te­ških ma­ši­na ni­je iz­vu­če­no iz br­zo na­di­ru­će vo­de i na dnu aku­mu­la­ci­je za­u­vek su osta­li je­dan ba­ger, vi­še pum­pi i dva ka­mi­o­na.

Priroda je uzvratila udarac, stihija je progutala tešku mašineriju, oterala eksploatatore i umesto ogromne rupe, svetu podarila jezero sa najčistijom vodom u Evropi, koja se dodatno filtrira kroz kvarcni pesak. Iz­vor je još uvek ak­ti­van i stal­no pu­ni je­ze­ro, či­ji se ni­vo ni­ka­da ne sma­nju­je, čak ni u vreme najvećih suša, jer ono nema pritoka na kopnu, njegova jedina pritoka dolazi iz dubina.

Do ovog nezvanog gosta istočne Srbije, čija se bo­ja vo­de kre­će se od sma­rag­dno­ze­le­ne do akva­ma­rin pla­ve, u vre­me ve­li­kih ki­ša tam­no­siv­ka­ste, a po najvećim vrućinama zagasitoplave, možete stići putem koji je star, ali asfaltiran. Ako idete iz pravca Zaječara i Bora put vas vodi preko mesta Vražogrnci. Ukoliko idete iz Kladova ili Negotina možete brzo doći do samog sela Rgotina, a odatle vas od jezera deli oko dva kilometra, ili desetak minuta lagane vožnje. I pored toga što obala i plaža nisu adekvatno sređene, ovo jezero u vreme leta privlači veliki broj kampera, tako da se u tom periodu na njegovoj obali može videti dosta šatora.

Jezero je poriblјeno, a njegove obale su pošumlјene, pa je pored mesta za kupanje, izlet i boravak u prelepoj prirodi, idealno i za ribolov i aktivan odmor.

Danas zauzima površinu od oko 30 hektara, a maksimalna dubina jezera iznosi oko 40 metara. Zahvaljujući prisustvu kvarcnog peska, voda je poprilično bistra i veoma lako se zagreva. Upravo zbog toga, Rgotsko jezero je jedno od najčistijih jezera u Evropi, sa optimalnom temperaturom vode (Između 25 i 26 stepeni u toku leta). Na obalama jezera ne postoji uređena plaža, ali to nikako ne utiče na posećenost ovog idealnog mesta za sve kupače. Osim kupača, jezero privlači i veliki broj fotografa, jer su prizori koje je moguće zabeležiti, kako pod vodom, tako i na površini, neopisivi.

Ovo čarobno mestašce, kojim nam priroda pokazuje kako se lepotom i čistotom treba boriti protiv mašinerije zla, živi svoj tihi povučeni život, bez velike pompe, zvukova restorana, bez našminkanih plaža, suncobrana, bez šljokica sjaja i raskoši, koje bi kapitalizam, svojom toksičnom rukom, posuo po njegovoj mirnoj površini. Ono ostaje svoje, autentično, netaknuto i baš zbog toga, ne bih vas pozvao da ga posetite, iako je velika šteta da to bar jednom u životu ne učinite…

Pročitajte i Lepota i misterija Mokranjskih stena.