Hrvatski put ka sreći, predstava Satiričnog kazališta Kerempuh iz Zagreba, izvedena je sinoć u Narodnom pozorištu u Nišu, druge večeri festivala Teatar na raskršću. Predstava je pomerena za jedan sat zbog tehničkih problema. Uprkos tome, mnogobrojna publika pažljivo je pratila satiru koja ,,manje govori’’, ali više pokazuje.
Predstavu je režirao poznati hrvatski reditelj Bobo Jelčić. Ansambal čine sjajna Nataša Dangubić, kao i ništa manje impresivni glumci: Marko Makovičić, Ana Maras Harmander, Jerko Marčić, Karlo Mlinar, Ozren Opačić, Maja Posavec i Nikša Butijer.
Što je u našem malom svetu sreća?
Radnju predstave čini niz porodičnih dešavanja. Porodica, u čijem centru je ženski lik, prolazi kroz sve faze istorije Hrvatske države. Od Austrougraske monarhije do savremene Hrvatske, i svi likovi se pitaju isto – ,,Što je u našem malom svetu sreća?’’ da li je sreća politikom uslovljena ili je lična, samo naša. Motiv koji sve vreme okupira likove jeste sreća, on kreće od naslova, a onda se provlači kroz kratke tekstove likova. Njihove pesme govore o sreći kao i monolozi. Radnja je svedena na brzo smenjivanje grubih odnosa između likova i retkim nežnostima, ali sa sve prisurnim inteznivnim emocijama- smeh, plač, bes, smeškanje, podsmevanje glasno.
Postupak kojim je izvedena predstava je nekonvencionalan. Predstava počinje strahom likova koji nemaju karakterizaciju već je strah kolektivni pečat koji ih prati od početka do kraja. Likovi na sceni svojim emocijama, drhtanjem, mimikom, glasovima koji su često krici, imitacija govora i retko govorenje, prikazuju istoriju države kao i intimnu priču pojedinca koji traži svoje mestu u datom vremenskom kontekstu. Nizanje događaja u životu jedne porodie se dešava dinamično, a vremenski kontekst se prepoznaje posredstvom simbola (krst, petokraka) i kostimima. Izraz reditelja je specifičan, oslobođen klasične drame.
Mesto dešavanja je jedna soba gde se ovaj dugi vremenski period, od Austrougarske monarhije do savremene Hrvatske proteže i dešava. Ta četiri zida čoveka jesu svedoci svih intimnih borbi, nadanja, žrtava, malih podviga i okupirajućeg straha pojedinca koji sve vreme stremi sreći.
,,Možda zbog svega što se dogodilo ja moram biti sretan. Meni je dužnost biti sretan.’’ Nakon ove replike lik je zamišljen, pokušava da govori svojim jezikom, ne pozajmljenim, a onda počinje da se smeje, a iz smeha ubro prelazi u tihi plač. ,,Sve što se dogodilo’’ donosi svest o tome da nam sreća stalno izmiče te da ljudi postaju senke svojih želja i ideala.
Hrvatski put ka sreći je ispunio salu pozorišta pitanjem koliko zaista promišljamo o tome da kolektivna sreće, sreća jedne države (vođena političkim odlukama) jeste lični sunovrat i žrtva ideala i vrednosti pojedinca.
Takođe, predstava je zanimljiv primer nove satire. Nije tipična, nije smešna (navikli smo da su satire smešne), ali i dalje uočava dominante teme u društvu i razgleda ih i prikazuje iz svih uglova.
Večeras, sa početkom u 20h u Narodnom pozorištu u Nišu, prikazuje se predstava Gospođica Julija, kao druga predstava takmičarskog programa festivala Teatar na raskršću.U okviru pratećeg programa, u Pozorištu lutaka sa početkom u 18 sati, biće izvedena turska predstava Probudila sam se bez glasa.
Pročitajte i Predstavom “Oslobođenje Skoplja” počeo “Teatar na raskršću” u Nišu.