Ima mesta čuvenih po velikim ljudima koji su iz njih iskoračili kako bi menjali svet, a ima i onih koja svoje žitelje definišu te oni sa ponosom ističu mesto svoga rođenja i dodaju ga uz svoje ime kad god se nepoznatom namerniku žele predstaviti. Selo Mokranje ušuškano između dva brda Rušanjskog i Alije, okupano Sikolskom rekom, naslonjeno na Mokranjske stene, a zagledano u ravnicu pred njim, ne pripada ni jednoj ni drugoj pomenutoj vrsti.
Ono ima svog velikana o kome ne treba mnogo pričati, jer nema Srbina koji nije čuo po nešto o njemu niti nesvesno zviždukao neku njegovu melodiju u trenucima dokolice. Naravno, govorimo o Stevanu Stojanoviću Mokranjcu, čoveku koji je srpsku dušu pretočio u melodiju čiji odjek neće iščileti dok ima uha da je čuje.
Ipak, ovo selo ima i svoju priču, koja se proteže daleko do mesta gde je izvor čovečanstva tek učio da žubori. Legende, mitovi, priče o ukletoj steni (blastem), o izazivanju polne nemoći, tajanstvenim obredima, o “strndžanju” i mnoge druge obasjane oreolom mračne erotske magije, čiji su rituali preživeli izazove vekova i dan-danas mame ljude da se prepuste nemogućem. Toliko mita, legende i istorije, izmešane u jedan veliki kazan na granici naše zemlje, retko ćete gde pronaći
Ali ma koliko da je Mokranje inspirativno za pisanje, moramo ga ostaviti da sanja o velikoj prošlosti i poći neka dva kilometra od centra sela ka Negotinu. I na desetak kilometara od Negotina, na stenovitom uzvišenju istočnog dela planine Deli Jovan, na samom kraju kanjona Sikolske reke, nalazi se jedno od najčarobnijih mesta koje je majka priroda stvorila – Mokranjske stene.
Da biste došli do njih, neće biti dovoljno voziti do Negotina, pa ni do Mokranja. Malo pre centra sela, kada se pred vama pojavi tabla sa natpisom “Vodovod”, moraćete napustiti udobnost vašeg automobila i prepustiti se prirodi. Jer vas još dva kilometra pešačenja kolskim putem kroz šumu dele od tog skrivenog bisera.
Čarolija će vas tamo sačekati u bilo koje doba godine, ali ćete u kasno proleće moći u potpunosti uživati u sjaju veličanstvenih vodopada. Zaboravite našu urbanu razmaženost, obujte duboku obuću i krenite stazom čiji mirisi i prizori podsećaju na drevnu Arkadiju.
Negde na pola puta, začućete huk vodopada, kako urla pesmu svoje moći i ponosa. Krenite smelo ka njemu, ignorišući šumove koje prave preplašene životinje i pronađite u sebi dovoljnu dozu hrabrosti za dosezanje tog veličanstvenog cilja. I kada ga budete ugledali, najzad će vam biti jasno šta vas je to nateralo da pređete toliki put, pozivajući vas na stazu avanture i slobode.
Ukoliko, pripadate klanu hedonista, moći ćete, sami ili uz nečiju pomoć, oprezno preći reku preko klizavog kamenja, oborenih stabala i još kojih prirodnih pomagala, te stići do mesta predviđenog za odmor, sa stočićima i klupicama pa se, uz roštilj, piće i kupanje u kristalno čistoj vodi jezerceta podno vodopada, prepustiti uživanju. Međutim, ukoliko vatra avanturiste gori u vama, shvatićete da ste sada tek na početku, a visine sa kojih voda pada mamiće vas da ih osvojite.
Naravno, treba biti jako oprezan, jer klizave stene pružaju varljiv oslonac. Ali ako savladate tu prepreku, shvatićete da biste se večno kajali da ste ostali u podnožju. Veličanstveni vodopad postaje još lepši kada ga gledate iz visine.
A penjanje po Mokranjskim stenama je prava avantura i izazov za sva vaša čula. Ukoliko budete imali sreće, negde između stena možete pronaći neki od predmeta, zaostalih za rimskim legijama koje su tu imale vojni logor, kao što su: špicevi za strele, bajoneti, razna keramika, mamuze konjanika i drugo. Tu negde između velike i špicaste stene, postojao je most koji su sagradili Rimljani. A oko špicaste stene možete videti ostatke rimske livnice.
Nastavite li uzvodno, možete pronaći još dva vira za kupanje, pored Velikog, koji je ostao za vama, postoje i Mali vir, kao i Vir bez dna. Sva tri vira su veoma bogata ribom, te ukoliko vas pecanje privlači, možete doneti iznenađenje vašim prijateljima koji su ostali u podnožju, kraj roštilja.
Krenete li pak naviše, pored ostataka rimskog logora i izdržite oko šeststo metara uspona, doći ćete do vidikovca sa kojeg se pruža nestvaran pogled na okolinu.
Tada se možete vratiti u podnožje i dok vaša duša puna utisaka sanja o legendarnoj “Hajdučkoj pećini”, koja je, skrivena ispod vodopada, možda baš vas čekala da je otkrijete, svlačite se i skačete u vodu. A dok vaš ego nestaje pred veličanstvom prirode, shvatate da ste samo delić beskrajnog jedinstva i pozdravljate prirodu krikom pobednika.
Pročitajte i o Negotinu Grad u kome se na groblju igra i peva, a u kafani plače.