Ako napustiš zonu komfora, izađeš iz kaveza trivijalnih rituala koji zveckaju poput lanaca na tvojim nogama i sputavaju ti korak, ako kreneš put istoka, tamo dole gde je, sasvim slučajno, najveća depresija tla u Srbiji, tamo gde vozovi ne idu na struju, gradski prevoz ne postoji, a automobili najčešće imaju bečke registracije, dakle, ako sve to učiniš, doći ćeš u stari zaboravljeni grad, u kome se na groblju igra i peva, a u kafani plače, gde se mrtvi jedva zadržavaju pod zemljom, a živima vrača za sreću ili ono drugo.
Doći ćeš u Negotin. Grad koji je teško pronaći, jer je put do njega dug, uzak i pun rupa, jer ti nije usput, nego ćeš morati baš tamo da se uputiš, jer su mu bliži rumunski i bugarski gradovi, nego srpski.
Ali ako ipak odlučiš da prevaziđeš predrasude, da potrošiš svoje vreme i sredstva i spustiš se u Negotin, zauvek ćeš ostati u njemu, bez obzira koliko ga često napuštao, uvek ćeš mu se vraćati.
On će te dočekati raširenih ruku, pustiti te da prođeš pešačkom zonom, do predivnog centra opkoljenog drevnim parkom, ispunjenim umetničkim delima, nad kojim bdi monumentalna crkva, zbog koje je Negotin na tom mestu i danas, iako Dunav protiče samo par kilometara od njega.
Pitaće te za šta si raspoložen. A ti ćeš promrmljati nešto o dužini puta, praznom stomaku i njemu će sve biti jasno. Na svaka dva koraka otvara se po jedna kafana, koja nudi autohtone, autentične specijalitete, prema kojima je nemoguće ostati ravnodušan. Vino, kakvo je moguće samo ovde probati, vino koje sokoli duh, jača volju i ispravlja korak na pravi put- put radosti i slobode.
Poći ćeš dalje, stazama hedonizma, ka Rajačkim i Rogljevačkim pivnicama, ka drevnim građevinama, jedinstvenim na planeti, gde vino ima dušu, gde ono ispija čoveka iprocenjuje njegov kvalitet.
Dobroćudni, susretljivi ljudi, nudiće ti hranu, smeštaj piće…
Plaćaćeš koliko si spreman da izdvojiš, onoliko koliko ti smatraš da su zaslužili i niko neće dovoditi u pitanje tvoju procenu.
Prenoćićeš u kućicama što posećaju na staništa Hobita, i spavaćeš bolje no ikada, potpuno nesvestan da već neko vreme nisi dostupan i da nije bilo interneta. A onda ćeš krenuti stazama avanture. Posetićeš jezero Sovinac, usnulo u čarobnom zaboravu. Divićeš se Mokranjskim stenama.
Napajaćeš dušu prerastima u Vratni. Lutaćeš Stevanskim livadama. I na kraju, leći ćeš na obalu Dunava i sanjati o divovima koji su nekada hodali ovom zemljom.
Trećeg dana ćeš se setiti Hajduk Veljka, Stevana Stojanovića Mokranjca, Đorđa Stanojevića i bazanje kroz muzeje i građevine njima posvećene, odvešće te u neko drugo vreme, kada se smelo ići mnogo dalje od propisanih granica.
A onda ćeš se vratiti svojim rutinama, svom životu koji si nakratno pauzirao, ali ćeš uvek maštati o tom začaranom gradu, koji će te, nevidljivim nitima, zauvek privlačiti…
Pročitajte i Lepota i misterija Mokranjskih stena.
Bravo za tekst! Sažeto a sadržajno i snažno privlačno! Odlična reklama za taj kraj! Samo par slovnih grešaka imaš u tekstu!
Хвала на похвалама и критичким сугестијама. Ипак, због професионалне деформације, заиста ретко правим словне грешке. Оне су настале приликом пребацивања текста од стране уреднице са ћирилице, којом најчешће пишем, на латиницу.