Kada čovek za sobom ostavi ogromnu životnu energiju kao izvesnu ideju, čiju će vrednost i značaj prepoznati i slediti drugi ljudi, onda on kroz nju nastavlja svoj život. Zapravo, zauvek živi!
“Priča živi“ je slogan pod kojim se početkom jula odigrao II MTB memorijal “Aleksandar Petković Petko“ u selu kod Sokobanje. Ovaj događaj predstavlja sećanje na prerano preminulog sugrađanina, dragog prijatelja Petka, koji je bio poznat po rekreativnom biciklizmu i muziciranju, ali najviše po vođenju kultnog kluba Rock Ada, koji je više od decenije stvarao sjajne uspomene i okupljao ljude sa svih strana.
“Postoji samo jedan uspeh u životu – provesti ga onako kako želiš“, reči su Kristofera Morlija, američkog pisca i novinara. O takvom uspehu danas se uglavnom samo mašta, jer je malo onih koji se usuđuju pogledati životu u oči, krojeći ga po svojoj meri.
Međutim, Petko je to hrabro činio, ostavljajući u amanet uzbudljivu životnu filozofiju zdravog usmerenja, kao poučnu lekciju ili pak proverenu recepturu za sreću i ispunjenost. Pretočena u manifestaciju, ova plemenita ideja širi svoja krila i silovito nadleće sve okvire i granice. Večno plamti.
Program memorijala bio je osmišljen upravo u skladu sa Petkovim afinitetima: MTB vožnja, planinarsko-izletnička šetnja i prijateljska fudbalska utakmica lokalnih timova, jer se Petko nekada bavio i ovim sportom. Završni, najposećeniji deo memorijala bile su dve rok svirke na kraju dana, čime je na pravi način zaokružen događaj.
Svako je imao priliku da učestvuje u nekoj od aktivnosti, ili da pak za sebe odabere samo kvalitetni provod u prirodi uz klopu, piće, društvo i muziku, što je i te kako u skladu sa Petkovom hedonističkom prirodom.
Memorijal je organizovan u fascinantnom prirodnom okruženju eko sela Resnik, gde su se sastali biciklisti, planinari i svi ljubitelji prirode iz Sokobanje, Aleksinca, Niša, Kuršumlije, Jagodine, Kraljeva, Kragujevca, Zaječara, Lajkovca. Bujno zelenilo Resnika i miris pasulja iz kazana, koji su meštani spremali za ručak, ulepšali su ovo jutro.
Pešačka staza bila je pristupačna i lagana. Naravno, ako ne računamo dva jača uspona, usled kojih su neki od nas zamalo ispustili dušu, gunđajući o svojoj lošoj kondiciji. Zato se kasnije na proplancima neizmerno uživalo u leškarenju na travi, sa pogledom na veličanstveni Rtanj i čarobno nebo prošarano neobičnim oblacima. Vidikovci su oduzimali dah, ali i davali energiju za dalja osvajanja staze.
Petkovi kumovi, Saša i Emilija Čukić, bili su u pešačkoj turi i, kako kažu, pravo sa odmora došli da ispoštuju kuma. Saša se prisećao detinjstva sa Petkom na Ozrenu, pokazujući dragocenu sliku dva zagrljena dečaka koju čuva u telefonu. Njegova supruga, Emilija, opisala je svoje emocije:
“Osećam ushićenje uz nostalgiju. Kum je bio jedinstven u svakom pogledu, pa tako na ovaj jedinstven način osećamo da smo sa njim “jedno“, krećući se “njegovom“ stazom, a na trenutke preplavljeni neizrecivom tugom i besom što ga na toj stazi više nema“.
Na toj stazi su se sada rađala inspirativna prijateljstva. Jeli smo zabranjene slatkiše, osvežavali se izvorskom vodom ili divljim šljivama, dženarikama. Raspredale su se šaljive priče, bralo se poljsko cveće i poklanjali venčići, te pravile predivne fotografije.
Najmlađi pešaci bili su đaci osnovci. Po svojoj prilici nisu poznavali Petka, ali su se sa lakoćom kretali, katkad pevušeći, deleći užinu, radoznalo opažajući okolinu, ispitujući poreklo životinjskih tragova otisnutih u blatu.
Nakon pet sati pešačenja sačekao nas je ukrčkani pasulj, bio je najukusniji na svetu. Dočekali smo bicikliste sa kraće staze, a kasnije aplauzom pozdravljali i one sa zahtevnije staze, koji su se vratili potpuno blatnjavi, ali kiša nije upropastila ovaj događaj, koji je ranije zbog nje dva puta bio odlagan.
U sumrak je pristizalo sve više ljudi na memorijal. Svi su željno iščekivali muzičke nastupe, a neki su pravo sa posla došli da se malo opuste i budu deo ovog sjajnog događaja, dok su drugi poveli i porodicu sa sobom. U svakom slučaju, sjajno raspoloženje preplavio je prostor letnje pozornice.
“Sa Petkom sam mnogo kilometara prešao biciklom, ali sam ove godine u njegovu čast pešačio. Nisam u formi, ali sam svih 12 km prešao bez ikakvih napora. Kao što sam uz njegovu pomoć počeo da sviram, tako sam valjda i sada imao njegovu podršku. Video sam sve ljude koji su dolazili u Rok Adu, opet nas je okupio barem na jedan dan. Naše je da nastavimo tu lepu tradiciju i da čuvamo sećanje na čoveka koji je bio spontan i podsećao nas da smo svi obični ljudi i da treba da živimo svakog dana. Priča živi! Petko živi!“ kazao je Branko Lukić Bane, jedan od Petkovih prijatelja.
Zaista, bila je to još jednom Ada, istovremeno sa svim posetiocima na jednom mestu, samo ovoga puta bez zidova i krova, sa nasmejanim ljudima, čiji su pogledi uprti u nebo.
Glavni organizator MTB memorijala jeste Milan Babić, ispred biciklista SRUB-a, čiji je Petko bio osnivač, potom su tu PD “Oštra čuka“ i eko društvo SED, kao i MZ Resnik.
“I pored dva odlaganja, naš cilj je ispunjen. Svako ko je tog dana na bilo koji način uzeo učešće u događaju, zaslužuje posebno mesto u mom srcu. Siguran sam da radimo pravu stvar, da nastavljamo priču koju je brat Pele započeo, kroz sve aktivnosti u prirodi i čistim rokenrolom, kao šlag na torti. Nas ne mogu da kupe jer sve radimo srcem“, istakao je Babić, entuzijasta i Petkov prijatelj koji je ogromni deo sebe uložio u ovu organizaciju.
Jedan od onih koji je ceo dan proveo uživajući na memorijalu, ponosno noseći majicu dizajniranu specijano za ovaj događaj, bio je još jedan blizak Petkov prijatelj, Goran Todorović Buda.
“Svi mi koji smo provodili vreme sa Petkom znamo da je to ta priča koju je on živeo!“ poentirao je Todorović.
Ovo je dan koji ćemo svi pamtiti, smeštajući ga uz ostala divna sećanja u zajedničko skrovište duše, tu gde katkad svako od nas pobegne da se na tren umoran nasloni, u dobro znanoj pauzi između problema i obaveza uzavrelih dešavanja svakodnevnice, koju sa kratkim uzdahom još zovemo životom.
Pročitajte i Sokobanja – Putem čudotvornih voda.