Odlazak iz svoje zemlje u neku drugu gde ćete naći bolje plaćeni posao, imati bolje uslove za život , priliku da napredujete gde ćete imate bolje društveno uređenje, jeste san mnogih mladih ljudi ne samo iz Srbije već iz većine zemalja bivše Jugoslavije. Pedagog Jelena Đorđević sa svojim suprugom preselila se u Norvešku i tamo otpočela novi život.
“Htela sam da pobegnem iz tranzicione zemlje u zemlju koja ima neko društveno uređenje. Iz Srbije sam otišla zbog društvenih, ekonomskih i političkih okolnosti. Norvešku sam izabrala jer mi je u teoriji zvučala bolje od svih modernih demokratija. Još jedna okolnost koja je presudila je to da oni priznaju naše visoko obrazovanje. Mogla sam da nastavim da se bavim poslom koji sam radila u Srbiji. Sada sam na poziciji direktora vrtića, prvo sam radila kao pedagog u vrtiću”, kazala je Jelena za SE serbianews.
Norveški jezik je težak, ali ona je počela da uči jezik u Srbiji 2016. godine, a već 2017. godine prvi put je posetila Norvešku kako bi polagala državni ispit za norveški jezik.
“Iz Srbije sam konkurisala za poslove u celoj Norveškoj i posle par neuspešnih konkursa i jednog neuspešnog razgovora za posao, stigao mi je poziv iz jednog vrtića za poziciju pedagoga. Na konkursu se tada javilo tri kandidata iz Srbije i dva iz Nemačke. Sa obzirom na to da se radi o okrugu Nordland (Severna Norveška) nije bilo mnogo zainteresovanih Norvežana. Nakon što sam prihvatila ponudu, za par dana stigla mi je sva potrebna dokumentacija za preseljenje”, rekla je Jelena.
Ona dodaje, da su joj period prilagođava olakšali mnogi, sada već prijatelji, na ostrvu.
“Prvo smo boravili kod jedne naše žene koja živi tamo sa suprugom. Oni su nam pomogli da pronađemo kuću da iznajmimo, ali je kuća bila šest kilometara od vrtića, onda se jedan komšija ponudio da nam pozajmi auto dok ne kupimo svoj. Ljudi su veoma ljubazni, prijatni i svako želi da pomogne”, priča Jelena.
Jedna od najtežih stvari za nju bila je jezička barjera. Norveška je zemlja koja ima mnogo dijelekata, koje meštani neguju i retko govore književnim jezikom.
“Mi smo učili književni norveški jezik koji se mnogo razlikuje od onog koji se govori na ostrvu. Bilo mi je jako teško da ih razumem, ali vremenom uspela sam i to da savladam. Način rada u vrtiću je mnogo drugačiji nego u Srbiji tako da se prvih godinu dana mog života ovde sastojalo iz rada, učenja jezika i norveških zakona”, kazala je ona.
Kako ističe, pristup deci i vaspitanju se razlikuje od Srbije. U Norveškoj se vaspitanje ne zasniva na sticanju znanja već na ovladavanju veštinama življenja.
“Deca se od malih nogu obučavaju da budu samostalna, daje im se velika sloboda u savladavanju prepreka. Boravak u prirodi je nepisano pravilo i preporuka je da dete bude barem dva sata napolju bez obzira na vremenske uslove. Mi živimo na severu Norveške i stalno duva vetar, pada kiša, takvi su vremenski uslovi , ali deca su napolje. Prvi put je i meni bilo malo strašno da vidim dvogodišnjaka napolju na jakom vetru, ali vremenom uvidite da deci to odgovara, da su zdravi i srećni. Sva deca koja spavaju u vrtiću spavaju napolju sve dok temperatura ne padne na minus 10 stepeni”, rekla je Jelena.
Prema njenim rečima, program u Norveškoj je drugačiji, dete dobija priliku da uči, ali nije u obavezi da to i čini. Prepušta se izbor njemu.
“U Srbiji se često kaže moraš da naučiš pesmicu, to ovde nije slučaj, njima se nudi znanje, ali je na njima da li će da ga prihvate. Vrlo rano ih uče da donose sami odluke i da snose odgovornost za svoje postupke”, kazala je Jelena.
Ona kaže da su plate u Norveškoj prilagođene troškovima života te da čovek sa bilo kojim poslom može pristojno da živi.
“Ovde se rad nagrađuje, meni tako nije bilo u Srbiji, ja sam počela kao pedagog i sada sam direktor, moj suprug je počeo kao pripravnik u jednoj firmi i sada je već šef i to smo postigli isključivo svojim radom, a ne na način na koji se napreduje kod nas”, rekla je ona.
O ostrvu
Ostrvo Toma se nalazi na obali Norveškog mora, ono je deo obale Helgeland gde ima mnogo malih ostrva koja su nekada bila jako naseljena, ali danas polako ljudi odlaze odavde. Jako se razlikuje klima od ostatka kopna. Nikad nije previše hladno i temperature ne idu ispod minus 15 stepeni. Ali ima dosta vetrova i kiše.
“Zimi je osećaj kao da živim u Irskoj, dok je leti slično kao da si u Španiji, ali se toplota mora razlikuje. Većina Norvežana se kupa u moru, ja se ipak još nisam usudila”, kaže Jelena.
Ona dodaje, da je ostrvo na kojem živi turističko i da je tokom leta prepuno turista, ali da u toku zimske sezone ima samo 150 stanovnika.
“Mala je zajednica i svi se znamo, do kopna idemo trajaktom, koji vozi na svakih dva sata sve do pola 12 noću, ali uglavnom ljudi koji žive na ostrvu imaju brod tako da je to način prevoza”, rekla je Jelena.
Slobodno vreme
Što se tiče slobodnog vremena, kaže, Norvežani ne vole da sede u kafićima i restoranima. Vole da odlaze na piknik, u prirodu, na planinu.
“Na samom ostrvu često organizujemo kućne žurke, večere. Prvi put sam probala suši ovde. Često, kada je vreme lepo, odlazimo na vožnje brodom. Postoje brojne vikendice koje su opremljene spoljašnim toplim kadama. Prelep je osećaj posmatrati na taj način auroru borealis. Postoje zaista brojni i jedinstveni sadražaji kojih nema nigde u svetu”, istakla je Jelena.
Pozitivna strana je i ta da je za vreme korone život na ostrvu bio normalan. Nije bilo jakih mera, zaključavanja, nisu se nosle maske.
“Ja sam prvi put videla čoveka obolelog od korone u Srbiji, na jugu Norveške je bilo drugačije. Tamo nije bilo policijskog časa kao u Srbiji, ali su zatvorili neke vrtiće, škole. Nisu dozvoljavali točenje akohola u kafićima. Sve mere su uglavnom bile na nivou preporuke, ali oni su to poštovali, svaku preporuku i nije bilo potrebe da se uvode neke drastične mere”, kaže Jelena.
Jelena ne planira da se vrati u Srbiju, a ono što joj nedostaje su porodica i prijatelji.
“Ja nisam došla ovde da radim već da živim, ne bih se vraćala u Srbiju sem na odmor i da vidim ljude koje volim. Nedostaje mi jedino naša hrana, porodica, prijatelji. ostalo ne”, rekla je Jelena.
Ona je dodala da planira da nastavi da se školuje i usavršava u Norveškoj.
Pročitajte i Nenad iz Niša putuje punih 14 godina, a za to vreme obišao je 91 državu.