Vlasi su jedan od najstarijih naroda na ovim prostorima, odlikuju se po specifičnoj muzici, orginalnoj nošnji, ali je i jako prisutno verovanje u zagrobni život. Uora đe pomana (Kolo za pokojnika) prisutno je samo kod Vlaha.
O svemu onome što čini vlašku tradiciju, kulturu, običaje govorili smo sa predsednikom Udruženja za očuvanje običaja, kulture, tradicije, jezika i identiteta Vlaha “Gergina”, prim. Dr Sinišom Čelojevićem.
“Vlasi, kao jedan od najstarijih naroda na ovim prostorima odlikuju se po svojim običajima (slave, svadbe, načinu obeležavanja verskih praznika), po specifičnoj muzici, originalnošću nošnje. Takođe, kod Vlaha je jako prisutno verovanje u zagrobni život i shodno tome, prisutni su specifični običaji sahrane, obeležavanje pomena na četrdeset dana, pola godine, godinu dana, sve do devet godina u neparnim godinama. Uora đe pomana (Kolo za pokojnika) je, takođe, prisutno samo kod Vlaha, rekao je za SE serbianews Čelojević .
Kako je istakao, mnogi običaji vezani za slavlja, polako se gube. Nekada su vlaške svadbe trajale tri dana, ponekad i četiri, sa veoma specifičnim običajima. Takođe, slave se slavile četiri dana. U velikom broju sela seoski orkestar je svake nedelje i za vreme verskih praznika organizovao igranke u centru sela.
Prema njegovim rečima, najvažniji datum za Vlahe je 24. januar 2012. kada je usvojena vlaška azbuka u latiničnoj i ćiriličnoj verziji. Takođe, važna je i 1953. godina jer se tada na popisu prvi put postavilo pitanje o maternjem jeziku. Važan je i datum 15. decembar 2009. kada je formirano udruženje “Gergina” u Negotinu.
O poreklu Vlaha doktor Čelojević je iscrpno govorio, pozivajući se na brojne izvore:
“Vlasi su potomci latinizovanog, ali starosedelačkog balkanskog stanovništva Rimskog carstva. Vlasi istočne Srbije žive na teritoriji koju oivičavaju Dunav, Morava i Timok (u osamnaest opština, odnosno stotinu devedeset i četiri naselja). U srpskoj kulturi i naučnoj zajednici zovu nas Vlasi, no mi sebe pored tog naziva zovemo i Rumonj, vlaškenj, vlašćenj. Najveći broj Vlaha je autohtonog porekla. Jedan deo je migrirao pred naletom Turaka na sever u tadašnju Ugarsku, a današnji rumunski Banat i Erdelj , gde je živeo jedan period da bi se posle nekog vremena deo vratio na vekovna ognjišta”, kazao je Čelojević.
On dodaje, da je deo Vlaha, koji je ostao u današnjem Banatu i Erdelju ostavio je svoj pečat koji možemo do danas videti, jer samo u tim delovima Rumunije slavi se slava i imaju pogrebne običaje kao kod Vlaha u Srbiji. Da bi učvrstilo odbranu granice na Dunavu, Otomansko carstvo dovodi populaciju Vlaha sa severa Grčke i juga Albanije i meša sa vlaškim stanovništvom u istočnoj Srbiji. Do Berlinskog kongresa 1878. Vlasi su kao takvi popisivani. Na kongresu, Srbija kao jedan od uslova za priznanje dobija ultimatum (od velikih sila i Rumunije, koja je tada i priznata) da Vlahe prizna kao rumunsku manjinu. Tako je i Tihomir Đorđević baš iz tog perioda kada je Srbija bila u obavezi da Vlahe prizna kao Rumune, koristio za Vlahe-Rumuni. Vlasi su popisivani kao Rumuni u Srbiji sve do 1948. godine. Na poslednjem popisu broj izjašnjenih Vlaha je 35.330, a broj Vlaha kojima je maternji jezik vlaški je 43.095.
Kako je istakao, Vlasi su delimično sačuvali svoj identitet, običaje, kulturu, jezik i tradiciju. Mnogi su faktori uticali na “tihu” asimilaciju. U devetnaestom veku, pod uticajem Srpske pravoslavne crkve i vladara iz dinastije obrenović, vlaškim prezimenima su dodati nastavci IĆ, EVIĆ, OVIĆ. Velike varijacije u broju Vlaha pri posleratnim popisima ukazuju da je dnevna politika uticala na broj izjašnjenih Vlaha.
” Nekanonsko delovanje Rumunske pravoslavne crkve u severoistočnoj Srbiji, takođe, veoma ugrožava identitet Vlaha. Posebna je priča delovanje “prijateljske” Rumunije koja je usvajanjem zakona u Senatu, negirala postojanje Vlaha i vlaškog jezika u Srbiji, već nas svojata da smo Rumuni, da je naš maternji jezik rumunski i da naša matična domovina nije Srbija, što naravno ne odgovara istini. Pomenuti zakon se odnosi na sve Vlahe Balkana, koji žive u Bugarskoj Makedoniji, Grčkoj i Albaniji. Uprikos svim ovim negativnim pojavama uspeli smo da sačuvamo svoje običaje, kulturu, tradiciju, jezik i identitet, što je upravo i zadatak udruženja “Gergina”, naglasio je Čelojević.
Čelojević smatra je od izuzetne važnosti očuvanje jezika i tradicije Vlaha.
“Zadatak Nacionalnog saveta Vlaha je da radi na očuvanju tradicije Vlaha, a taj zadatak treba da imaju i nevladine organizacije. Na žalost, zbog uplitanja politike Savet Vlaha ne ispunjava u potpunosti svoju misiju. 2015. godine usvojena je odluka o standardizaciji vlaškog jezika i na tome se stalo. U međuvremenu, Bunjevcima je standardizovan jezik, a Vlasima ne. Zašto se pojedine manjine favorizuju? Takođe, službena upotreba jezika i pisma se ne primenjuje uprkos pozitivnoj zakonskoj regulativi. Informisanje na vlaškom jeziku na javnom servisu ne postoji. Takođe, bogosluženje na vlaškom jeziku nije uvedeno. Udruženje “Gergina” se za rešavanje svih ovih problema važnih za očuvanje identiteta Vlaha godinama zalaže, ali bez konkretne podrške od strane Saveta Vlaha”, kazao je Čelojević.
On dodaje, da je Nacionalni savet Vlaha je na svojoj sednici 24. januara 2012- godine usvojio latiničnu i ćiriličnu verziju vlaškog pisma. To je istorijska odluka za Vlahe u Srbiji, jer svo bogatstvo koje se usmenim putem prenosilo sa kolena na koleno, može se zapisivati i tako ostati kao trajni trag.
” Udruženje “Gergina” je bilo glavni nosilac ovog projekta i nakon rada od skoro godinu dana, najpre je ovaj predlog usvojen na odboru za službenu upotrebu jezika i pisma, zatim na Izvršnom odboru i najzad na sednici Saveta. Takođe, Savet je 2015. usvojio odluku o standardizaciji Vlaškog jezika . Na žalost, na tome se stalo, jer se politika umešala u rad Nacionalnog saveta Vlaha. Standardizacija je apsolutno potrebna jer bi time vlaški jezik bio međunarodno priznat, ušao bi u Evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima i time bi konačno prestalo negiranje od strane Rumunije da vlaški jezik ne postoji, već je to dijalekat rumunskog jezika. Udruženje “Gergina” je do sada izdalo trideset knjiga na vlaškom pismu”, rekao je Čelojević.
Kada je reč o planovima za budućnost, Čelojević je istakao, da udruženje “Gergina” organizuje sledeće godine, za vreme Uskršnjih praznika 13. Internacionalni festival vlaške muzike “Gergina 2022”.
“Već četiri godine festivalu prethodi manifestacija “Dani Gergine” na kojoj se promovišu knjige na vlaškom pismu, kompakt diskovi sa izvornom vlaškom muzikom, organizuju se izložbe vlaške nošnje, slika vlaških umetnika, izložbe fotografija i prikazuju turistički ili etnološki filmovi na vlaškom jeziku. Takođe, iduće godine ćemo obeližiti deset godina rada etno grupe na očuvanju vlaške izvorne pesme. Povodom jubileja organizovaćemo promociju kompakt diska etno grupe sa vlaškim pesmama. Poštovanje različitosti i manjina evropske su vrednosti i država Srbija mora mnogo više da radi na tome”, rekao je Čelojević.
Udruženje “Gergina” formirala je grupa građana 15. decembra 2009. godine u Negotinu, sa željom da se očuva kulturno nasleđe Vlaha u Negotinskoj i Timočkoj Krajini, ali i na čitavom prostoru Republike Srbije, kao i okolnim državama u kojima žive pripadnici vlaške nacionalne manjine.
” Potreba za formiranjem jedne ovakve, pre svega kulturološke organizacije, utemeljena je na činjenici da je vlaška etnička grupacija na područiju Srbije najrasprostranjenija u njenom istočnom delu, gde, prema nezvaničnim podacima živi preko trista hiljada njenih pripadnika. Vlaška nacionalna zajednica svojom kulturom, tradicijom i običajima čini posebnost na teritoriji Srbije, čija je populacija razmeštena u mnogim njenim istočnim delovima, pretežno u priobalju Dunava”, kazao je Čelojević.
Kako je dodao, bogatstvo vlaške tradicionalne muzike i njena samosvojnost jasno ukazuju da je reč o posebnoj kulturi, što potvrđuje njena melodija, zvučna obojenost, način izvođenja i interpretacija.
“Upravo na temelju tih vrednosti prepoznali smo potrebu da oformimo nevladinu organizaciju “Gergina”, koja ima za cilj da radi na očuvanju kulturnog nasleđa, koje uključuje i muzičku i jezičku tradiciju Vlaha u Negotinskoj i Timočkoj Krajini, kao i u čitavoj Republici Srbiji”, rekao je Čelojević.
Udruženje je do sada uspešno realizovalo dvanaest Festivala vlaške muzike u Negotinu. Od pre šest godina, ovaj Festival nosi naziv “Gergina”. Rad ovog Udruženja možete pratiti i na sledećem linku: http://www.gergina.org.rs/.
Pročitajte i sve o specifičnoj vlaškoj nošnji Najstariji komadi vlaške nošnje stari su i do 120 godina.