MAGBET NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU PRVE VEČERI FESTIVALA
Predstava Magbet – Tragična je priča o čoveku i ženi koji žele vlast i to jedan više od drugog. Drama je o otuđenosti čoveka usled strasti. Magbet je otuđen posredstvom delanja lejdi Magbet, otuđeni su od svega što ima iole ljudskosti u sebi.
Reditelj je dramu Magbet postavio onako kako je i napisano sem što je izbegao krvoproliće i nasilje. Prosto ga nema na sceni sem u rečima koje ubistva i osvetu najavljuju.
Magbet je najsurovija drama Šekspira i kao takva je i prikazana. Likovi ostavljaju jak utisak nakon odgledanog i shvatamo da je gledaocima potrebno da se podsete protagonista koji su nastali u 17. veku a koji savršeno prikazuju sadašnjost.
U predstavi Magbet ženski lik čija je uloga poverena Nataši Ninković, kulminira u svojoj surovosti, dok Magbet pak, uprkos svojoj svireposti, budi u gledaocima osećaj sažaljenja. Ona je lejdi Magbet, pripada Magbetu i dela sa njim kao jedno. Nema svoje ime, sva je on.
Magbet kog besprekorno glumi Nebojša Dugalić je posrnuli kralj, posrnuo je zbog svojih slabosti i svog zanosa vlašću. Magbet je dobar vojnik, veran je bio kralju (do trenutaka kada odluči da ubije kralja kako bi došao na vlast), on nije prevrtljivac u svojoj biti. Za njega Lejdi Magbet kaže:
,,Nemaš rđavštine niti prljavštine’’, ,, tvoja priroda prepuna je dobrote čovečanske’’, govori mu kako želi obruč zlatni (krunu) kao svetac.
Foto: SE Serbia News
Međutim, Lejdi Magbet budi u njemu razornu borbenost, jača njegovu želju za prestolom i nastoji da ga ubedi da su ubistva drugih zarad svojih ciljeva nužnost.
Za sebe ona kaže: ,, Krv mi zgusti, svaki pristup kajanju zatvori’’. Istrajna je u svojoj nameri da kralja uklone sa prestola ubistvom.
Magbet čini sva zlodela, a opet znamo da je njegova priroda ,,puna dobrote čovečanske’’. Zašto onda čini sva ta ubistva? Kako je moguće da se zbog vlasti zaboravi na moral, dostojanstvo, ideale?!
,,NIKO NAŠU SVEMOĆ NE MOŽE DA POZOVE NA ODGOVORNOST”
Jedna od bitnijih tema u pozorišnom Magbetu jeste tema odgovornosti. ,,Šta imamo da se bojimo ko će to da zna, kad niko našu svemoć ne može da pozove na odgovornost?’’ ovu rečenicu izgovara lejdi Magbet.
Beskompromisni su Magbet i njegova lejdi jer nemaju odgovornosti ni prema kome. Jadni narod, kako ga često Šekspir naziva, on posmatra promene kraljeva, dok čeka da se kralj posveti narodu, gine u kraljevoj strasti prema moći i vladanju. Šekspirovi zapleti su nekada i predvidivi, ali rečenice kojima oslikava likove su jedinstvene i značajne za svetsku književnost. Tako se na sceni publika podsetila i treba se češće podsećati da:
,,Život je samo senka koja hoda,
Kukavni glumac što na pozornici Sat-dva se pući i razbacuje,
A potom zuba ne obeli više.
Bajka je to što_tikvan priča nju,
Prepuna buke, pomame i besa,
A posve prazna.’’
Bilo da je reč o kralju ili o običnom čoveku – prolaznost je jednaka, a odgovornost pojedinca prema sebi, drugome i prema svetu mora biti velika.
MOLIJEROV ŠKRTAC – SATIRA DRUŠTA ONDA I SADA
Druge večeri festivala prikazana je po žanru sasvim suprotna predstava Magbetu. U pitanju je komedija karaktera Satiričkog kazališta Kerempuh iz Zagreba u režiji Dore Ružđak Podolski. Komedija karaktera u sebi ima elemente satire ili farse. Slikajući karakter tvrdice i oslikavajući tvrdičluk, Molijer je prikazao i stanje u društuvu, u Fancuskoj – Parizu.
Škrtac na sceni je komedija karaktera, ali i satira jer poentira na sve nepravilnosti u društuvu. Harpagon je smeli i zanesen novcem starac koji postaje smešan svima oko sebe u svom tvrdičluku. Za Harpagona kažu da je đubre, lihvar i škrtac. On i Hristu kada se obraća ne kaže evo ti ili dajem ti srce svoje već ,,posuđujem ti srce sa kamatom’’. Takav se ne može promeniti.
Foto: SE Serbia News
Publika je u centru pažnje
Satira mora biti aktuelna ili barem ciljati na aktuelne teme u društvu. Glumci su se obraćali publici, komentarisali kao da su jednaki na sceni. Molijer preko svojih glumaca je često uperavao prstom u posmatrača, a to je učinila i rediteljka predstave tako što je dala slobodu glumcima da publiku prizovu sebi, da joj kažu – ne šuškaj, ne koristi telefon , ne posmatraj ljude kroz stereotipe, zapitaj se, publiko, koje su to vrednosti koje vi čuvate i negujete?
Kostimi su i tradicionalni i savremeni. Harpagon je sa perikom iz perioda kada je drama i pisana, dok je njegov sin u odelu koje ima ,,potpisanu etiketu’’ (markiranu). Predstava puca od kontrasta baš kao što je i savremeno društvo puno kontrasta, a možemo slobodno dodati – i nelogičnosti.
Postavlja se pitanje – koliko je aktuelna Magbetova ili Harpagonova drama?
Za Harpagona je rečeno da je đubre, lihvar, škrtac dok je za Magbeta rečeno da je – odljud. Obojica jednako žive u svima nama. Možemo biti nosioci karaktera Magbeta ili Harpagona ili pak posmatrači, ali svakako uviđamo da drame ovakvih ljudskih sudbina i dalje postoje. Istovremeno se nameće ono glavno pitanje iz drame Magbeta a to je pitanje – odgovornosti. Priznaćete, odgovornost Magbeta je veća. Postavlja se pitanje zašto se onda vekovima odgovornost samo prenosi sa jedne postavke na drugu, uporno se izbegava i zašto ta odgovornost vekovima računa na kolektivni zaborav?
Nameće se zaključak da je Magbet kao vladar odgovoran za svu ,,komediju’’ koju čini podanicima ili ljudima kojima vlada. Jer odgovornost mora postojati, ona pravi razliku.
Predstava ,,Lepa Vida’’ iz Slovenije je dotakla gledaoce svojim snažnim glumačkim ekspresijama i aktuelnim temama
Lepa Vida kao mit u narodnoj poeziji i u savremenom tekstu
Predstava ,,Lepa Vida’’ izvedena je u okviru takmičarskog dela Festivala Teatar na raskršću. ,,Lepa Vida’’ je nastala u koprodukciji Gledališča Koper i Slovenskog stalnog gledališča Trst.
Šeste festivalske večeri Teatra na raskršću glumci iz Slovenije su dotakli gledaoce svojim snažnim glumačkim ekspresijama.
Lepa vida je arhetip, motiv iz narodne pesme slovenačke književnosti u potpunosti prilagođen savremenoj ženi, porodici, odnosima savremenog društva zadržavajući atmosferu koju nosi mit.
Foto: SE Serbia News
Od univerzalnog se krenulo da bi se stiglo do ličnog. Tako je Lepa Vida koja ima niz interpretacija u delima značajnih pisaca slovenačke književnosti, dostigla najmoderniji, najintimniji oblik u tekstu Staše Prah, a u režiji Marjana Nećaka. Pritom ovim se ne misli se da je prikazana intimna povest dramaturškinje, već predstava prikazuje osećanja i razrađuje teme svake savremene žene.
Lik Lepe Vide – buntovnica ili ona koja strada
Vida iz porodičnog okvira biva oteta, ali i svojom voljom ona odlazi u avanturu sa mornarom (u izvornom tekstu Vida je oteta, dok se u predstavi stiče utisak da ona odlazi jer želi više, želi da spozna istinu o sebi, želi da spozna sebe). Mornar iskorišćava Vidu, ona mu je korisna, ne i potrebna.
Život u kome je odvojena od muža i deteta ubrzo postaje njoj teskoban i želi da se vrati. Oslobađa se mornara i vraća se u svoju porodicu jer je našla lek za svog sina. Predstava se završava slikom porodice koja je prošla ogromno iskušenje jer se usudila da izađe iz ustaljenih slika ,,srećnih’’ porodica.
Ovo bi ukratko bio siže predstave dok se prava radnja dešava na ličnom, psihološkom stanju samih likova. Takođe, predstavom dominira simbol kaveza. Kaže na početku lik koji pripoveda: umesto da se bavimo istinom i slobodom, mi se bavimo kavezom.
Vida u predstavi raste i menja se, raste u svojoj spoznaji. Ne zadovoljava se nasleđem predaka, slikom majke i supruge, već joj je potrebna ljubav koja je prihvata onakvom kakva ona jeste. Ona se bori za ostvarenje svojih ideala, senzualna je i promišljena moderna žena.
Foto: SE Serbia News
Motiv čežnje
Centralni motiv – čežnja – razrađen je upravo kroz postupke Vide koja neprestano se bori da ostvari svoje čežnje a to su sloboda, ljubav i istina.
Život je igra ostvarenih čežnji – tim postulatima se vodi glavna junakinja. Smatra da je ostvarenje čežnji vodi do ispunjenog JA.
Ona je savremen lik jer odbacuje sve nametnute postulate društva, ona želi PREVIŠE (sve što radi je PREVIŠE – oseća, voli, priča, daje, uzima). Ponavlja se kroz pesmu sekvenca – sono una dona tropo grande što bi značilo ja sam velika žena – žena velikih želja, želja za pravim i iskrenim emocijama.
Predstava je svojim iskrenim tekstom koji zagleda muškarcu i ženu u njihove najintimnije uglove, dotakla publiku koja odlično prepoznaje kvalitetnu igru i promišljen rediteljski i dramski izraz.
Foto: SE Serbia News
U zavšnoj večeri festivala, u čast nagrađenih, izvedena je predstava Dekameron koja je rađena u koprodukciji JU Gradskog pozorišta Podgorica (Crna Gora), Kulturnog centra Bar – festival barski ljetopis (Crna Gora) i Narodnog pozorištea Niš (Srbija) a u režiji Dejana Projkovskog dok je dramaturg predstave Stevan Koprivica.
Impozantna je bila scena Narodnog pozorišta u Nišu. Idejni tvorci predstave su vodu kao simbol i prostor (u nekim trenucima pročišćenja, ali i mesto greha) postavili na scenu te je te večeri festivala sve u teatru zaista bilo moguće. Dekameron je predstava puna dinamičnih obrta i slikovitih prikaza kako dešavanja u društvu tako i prikaza atmosfere.
Festival je značajan za Niš jer je to prostor koji ukršta razne senzibilitete naroda sa balkanskog kulturnog prostora. Taj balkanski kulturni prostor odlično osluškuje damar sredine u kojoj stvara, prenosi duh prostora i vremena. Festival ,,insistira na različitosti i prihvatanju istih’’. Predstave na Festivalu su iz različitih sredina, rađene u kolektivima koji nisu homogeni već ima i koprodukcija, rađene su tako da i one same prikazuju različitosti i borbu da – tako različiti budemo jednaki – ljudi.