Nišlijka Jelica Kaiš Filipović sa 86 godina redovno se bavi plivanjem, ronjenje je njena velika ljubav od koje ne odustaje, a često je i njen ulazak u bazen prava atakcija jer joj je tehnika skakanja na glavu u vodu još uvek omiljena. Parkinsonova bolest donela je Jelici nove probleme, ali stalno drhtanje ruku i nestabilno kretanje koje ova bolest nosi nije je sprečilo da nastavi da se bavi i slikarstvom.
“Skačem na glavu od svoje sedme godine, često me deca teraju da ih naučim. Ali koliko volim da skačem toliko volim i ronjenje. To je za mene pravi užitak. Ima snimljen video gde cela plaža aplaudira. Celo leto provedem u Rgoštu kod Knjaževca, tamo se kupam, plivam, ronim. Krećem se zimi i uz pomoć dva štapa, ali leti kada plivam, štapovi gotovo da mi i ne trebaju”, kaže Jelica.
Obično plivam preko leta, ali sam počela i zimi da posećujem bazen.
“Sa nevericom me gledaju i iskusni plivači i spasioci, a za mene je to kada skočim u vodu kao da se opet rodim. Plivanje mi pomaže, posle toga se mnogo bolje krećem”, rekla je Jelica.
Ona je po zanimanju zdravstveni radnik i do penzije je stigla radeći u niškoj Vojnoj bolnici. U penziju je morala da ode rano jer se na poslu ubola na iglu i zrazila Hepatitisom B. Rani odlazak u penziju njoj je teško pao. Morala je da nastavi da radi te je naučila da šije i slika.
“Ja sam 64 dana provela u bolnici zbog Hepatitisa. Punih 10 godina bila sam pozitivna na taj virus. Završila sam “Bagatov” kurs krojenja i šivenja“. U 66. godini rešila sam da se oprobam u slikanju. To je bila moja velika strast, još u školi su prepoznali da sam talentovana. Profesor je pozivao druge profesore na njegov čas da dođu da vide kad ja radim, savetovao me je da upišem akademiju, ali mi otac nije dozvolio. Tako sam rešila da se oprobam u starosti”, seća se baka Jelica.
Zbog Parkinsonove boleseti, kaže, ruke joj se tresu toliko da ne može kafu da prinese do stola, ali kada uzme četkicu i boje sve prestane.
“Svi se čude, kako mogu sa Parkinsom da slikam. A kad slikam, one najsitnije detalje radim sa čačkalicom, da mi ne mrdne ruka. Tokom godina, probala sam da radim grafiku, pa sa temperama, uradila sam nekoliko akvarela, a sada isključivo akril, to mi je najjeftinije i najlakše, ako pogrešim, mogu začas da popravim”, kazala je Jelica.
Njene slike krase zidove u celoj Srbiji , a mnoge su otišle i do Kanade, Luksemburga , Makedonije. Švajcerske.
Ona ima još mnogo planova, želja joj je da poseti dobru prijateljicu u Kopenhagen. Da nastavi da slika i da provede leto u Rgošte koje joj je omiljena destinacija.
Pročitajte i Saša Aleksić je prve kolače napravio za prijatelje umesto pozivnica za svoj osamnaesti rođendan.