“U Kini je izuzetna čast biti profesor, zato tamo nema umišljenih profesore kao na Balkanu” Ilija Fonlamov iz Niša učestvovao je u izradi kompleta udžbenika u Kini za bilingvalnu nastavu iz predmeta nauka, nakon što je prepoznat kao jedan od najboljih edukatora šangajske oblasti Pudong.
On je već nekoliko godina u Kini, u Šangaju, gde radi kao predavač i saradnik za bilingvalnu nastavu pri departmanu za prirodne nauke Far Ist instituta. Srpska javnost ga pamti po njegovom izuzetnom talentu u slikarstvu, međutim, on osim umetnosti, svoj profesionalni pravac gradi i kao predavač.
Udžbenik je namenjen za šesti, sedmi i osmi razred osnovne škole, a kako kaže, na njemu su njegovi saradnici i on radili bezmalo dve godine. Uprkos tome što je stranac, ove udžbenike potpisao je kao autor.
U razgovoru za naš portal, upitali smo ga da li ima razlike u sistemu u Kini i kod nas i može li se školstvo ove dve daleke i kudikamo drugačije države makar donekle porediti. Kakvo je obrazovanje mladih u Kini i šta oni čine da bi mlade pripremili za budući rad i profesionalni napredak.
“Celokupan kineski školski sistem je dosta drugačije koncipiran, jedina veća sličnost je broj razreda koji bi po analogiji kod nas činili osnovnu ili srednju školu, ali i sama struktura škola kao institucija u Kini je drugačija. Prvenstveno zbog broja dece, ono što su kod nas niži razredi osnovne škole podvojeni su u odnosu na više razrede čineći u najvećem broju slučajeva zasebne škole. Pristup školovanju, ne samo u Kini, već u Istočnoj Aziji, takav je da đaci sve do fakulteta najveći deo dana provode u školi i, doslovno, od 7 ili 8 izjutra do kasnih sati naveče”.
Da li mislite da je to manjkavost u odnosu na Zapadni sistem?
“Deluje da su istočnoazijski narodi naviknuti na taj koncept, pa ne bih rekao da je to manjkavost, premda vidno drugačiji od našeg, Zapadnog sistema. A, odgovor zašto je to tako možda se može pronaći u uverenju da deca, dakle do punoletstva imaju jedan jedini zadatak, a to je, naravno, učenje. S toga se socijalizacija ili prve ljubavi gotovo isključivo događaju unutar zidova škola, koje su gotovo po pravilu čitavi kampusi, jer je đaci u školi i žive tokom radne nedelje”.
Koje su prednosti, a koje su mane?
“Nedostatak ovakvog sistema je možda izostanak mogućnosti da se učenici znatno ranije oprobaju u nekom od poslova i osete značaj radnog angažovanja, a samim tim i protok novca, što je na Zapadu česta pojava. Ipak, izuzev toga, pregršt je pozitivnih strana školovanja u modernoj Kini. Jedan od njih je taj što se predmetima obojenim naučnim, tehničkim, ekonomskim i tehnološkim elementima pridaje veliki značaj. Kinezi ništa ne prepuštaju slučaju i premda skromni, svesni su svog ekstremno brzog napretka, te je želja da se mlade generacije osposobe za održanje istog. Posete muzejima, fabrikama, laboratorijama, univerzitetima ili uska saradnja sa njima je imperativ svake škole ili instituta kome je stalo do dobre reputacije. Ovdašnji sistem čak i najniže nivoa obrazovanja pokušava da poveže sa onim najvišim, i to daje dobre rezultate, zbog toga učenici razumeju svrhu visokog školstva, a isto to visoko školstvo je do najsitnijeg detalja podređeno isključivo studentima”.
Kako je to biti profesor u Kini?
“U Kini je izuzetna čast biti profesor, zato ovde nećete sresti umišljene profesore i saradnike istih, poput onih na Balkanu, nažalost, iako su oni u Kini svesni da svoje časove drže na univerzitima koji su među najprestižnijima na svetu. Univerzitet Tonđi pod čijom licencom su moji udžbenici i napisani, dao mi je važnu lekciju o pristupu ovom poslu i shvatanju istog, i to onu da je predavač tu zbog učenika, a ne učenik zbog nastavnika, što je kod nas nažalost floskula čiji je diskurs obratnog smera, često zbog pojedinca željnog značajne doze samovažnosti”.
Zbog čega ste odlučili da odete iz Srbije?
“Sada kada imam određenu vremensku distancu tu naspram mene, možda mi je još teže da odgovorim, jer kada proanaliziram potencijalne odgovore, možda svi oni mogu da stanu u jedan jedini zaključak, a to je da se kod kuće, kod nas, nazovimo to kako god, nisam snašao. Pokušavo sam da pronađem sebe, ali to se dogodilo tek ovde, možda odgovor leži u sazrevanju, to nije moralo da bude Kina, ali to je bio sled okolnosti i sada, bar trenutno, Azija je moj dom”.
Da li udžbenici u Kini na kojima ste radili liče na one iz kojih uče naši đaci i iz kojih ste možda i Vi učili?
“Biću jako iskren, prilikom rada na udžbenicima, kao autor imao sam izuzetnu slobodu da iste koncipiram onako kako smatram da treba, a na osnovu svog iskustva sa kineskim đacima kojima predajem na kineskom i engleskom i verovali ili ne, moja inspiracija su bile knjige iz kojih sam ja učio, naravno tokom osnovne škole, a koje su najvećim delom dolazile iz Zavoda za udžbenike. U digitalnoj eri nepotrebno je opterećivati udžbenik desetinama slika, interaktivnih priloga itd, a na uštrb kvalitetnog objašnjenja i teksta, jer predavač je onaj koji taj tekst treba da oživi pred očima učenika. Sretan sam da moj izdavač i univerzitet dele moje mišljenje i prepoznaju moj pristup kao adekvatan. Ipak udžbenik je dizajniran shodno modernim razumevanjima udžbeničke literature. Dakle trudili smo se da spojimo ono najbolje iz nekolicine domena.
Šta je to što razlikuje njihove udžbenike od naših?
Ono što udžbenike čini drugačijima od naših je opširnost nekih lekcija i poglavlja, a koje su potreba modernih kineskih đaka, a koje kod nas i nisu preterano zastupljene. Tu pre svega mislim na lekcije o robotici, svemiru, tehnologiji telekomunikacijama, internetu, medicini, pa čak i o reprodukciji i reproduktivnom zdravlju. Zbog toga, nije jednostavno odgovoriti da li su udžbenici, pa i sam program zahtevniji u odnosu na ono što se u istom uzrastu izučava kod nas. Ali, mislim da iste priče ispričane kroz lekcije imaju nešto drugačiji format, što je opet konsekvenca potreba ovdašnjeg sistema.
Pročitajte i Mladi žele da se čuje i njihov glas: Više prostora u medijima za njihove vršnjake.
Rad medija SE serbianews podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“.
