Nekada poznata kao “Mala Kalifornija”, Negotinska Krajina dugo je mirisala na grožđe, bostan, najbolji kavijar u ovom delu Evrope, na radost, sreću i harmoniju sa prirodom… A onda se u RTB Bor dogodio problem u vidu viška sumporne kiseline, nastale u procesu prerade bakarne rude.
Tako je nastalo IHP Prahovo, osnovano 1960, kao Fаbrika superfosfata. Od tada je, kroz fazni razvoj, IHP širilo kapacitete i asortiman proizvoda. Prva faza bila je fabrika superfosfata (SP/TSP), zatim fabrike fosforne kiseline 1. i 2. fabrika kompleksnih đubriva (NKP), sa pakirnicom i skladištem gotovih proizvoda, onda fabrika natrijum tripolifosfata, fabrika kriolita, fabrika monoamonijum fosfata (MAP), fabrika aluminijum triluorida, koncentracija fosforne kiseline i na kraju fabrika sumporne kiseline. Iako je ova fabrika, od svog nastanka do danas, predstavljana kao prilika za rast i razvoj Opštine Negotin, za sprečavanje odliva stanovništva, otvaranje radnih mesta, podizanje standarda građana, retki su smeli da progovore o ceni koju je trebalo platiti za takvo “blagostanje”…
Trovanje vazduha, vode i zemlje, započeto u Titovoj Jugoslaviji, ni danas ne prestaje, o čemu pojedinci i udruženja ekologa navode brojne dokaze, za koje smatraju da su relevantni, proverljivi i neupitni. Otpad se i dalje odlaže na istim deponijama gde se odlagao i pre pola veka, a vodu, vazduh i zemlju nesmetano truju i druge materije, dobijene kao nusproizvod stvaranja fosforne kiseline – glavnog sastojka veštačkih đubriva. Empirijskim uvidom može se konstatovati da je na ovaj način trajno zatrovano oko 110 hektara nekadašnjih oranica i vinograda, od čega su pola od te površine legalne deponije za odlaganje hemijskog otpada, a pola njive koje su posle niza ekoloških akcidenata postale neupotrebljive.
Ostatak poljoprivrednog zemljišta od 1.500 hektara, samo prahovskog i radujevačkog atara, i dalje se obrađuje. Seju se pšenica i kukuruz, otkupljuju ih mlinovi za potrebe cele države, ali niko do sada nije uradio analizu kojom bi se utvrdio stepen zagađenosti ovih žitarica. Kada bismo zamislili taj prostor kao ogromni pravougaonik na kome bismo mogli poređati stotinu i pedeset fudbalskih terena, shvatili bismo razmere katastrofe, pred kojom svi i dalje zatvaraju oči…
Na dve deponije, koje danas Eliksir Prahovo koristi, odlaže se pored ostalog otpada i fosfogips, koji je radioaktivan, ali i piritna izgoretina, koja sadrži više od šezdeset štetnih materija. Nijedna od dve deponije fizički nije obezbeđena, nema čak ni table upozorenja, a prema tvrdnjama lokalnog stanovništva, taj otrov se nesmetano odliva i u Dunav. Tokom leta, oblaci prašine podižu se pod naletima vetra ili čak prilikom prolaza automobila lokalnim putem. Tada se crveni ili beli oblaci poput sablasti kreću selima Radujevac i Prahovo. Prema sastavu, svako to zrnce prašine sadrži šezdeset procenata gvožđa, zatim aluminijum, zlato, srebro i brojne druge supstance, sa velikim stupnjem radioaktivnosti.
Ukoliko se zna da vetrovi u ovom delu Srbije duvaju svakog trećeg dana u godini, jasne su količine aerozagađenja kojima je lokalno stanovništvo izloženo. Država ni nadležne opštinske ili inspekcijske službe ne čine apsolutno ništa, kako bi zaustavili ekološku katastrofu, mada ima dovoljno dokaza o zatrovanosti zemlje, vode i vazduha, ali i dramatično povećanom broju obolelih od malignih bolesti.
Ćuti i lokalno stanovništvo, što zbog staha od odmazde moćne kompanije, što zbog finansijske sigurnosti, koju fabrika u ovo doba nesigurnosti pruža. Ali u našoj tišini raste pošast koja truje floru i faunu, raste seme karcinoma u grudima i glavama ljudi, raste mračni toksični oblak što zaklanja sunce slobode i zdravlja…
I nije dovoljno dobro opravdanje o velikim ulaganjima neophodnim za realizaciju istraživanja koje bi utvrdilo uzroke povećanog broja ljudi obolelih od malignih bolesti, nije dovoljno imati radno mesto, hleb na stolu, parče zemlje, ako je taj hleb kancerogen, a zemlja kontaminirana…
Drugačije se ova zemlja zvala kada je problem nastao. U međuvremenu, više puta menjala je ime, menjala zakone, društvena uređenja, političke strukture, a problem je uvek bio tu, uljuljkan u krilu kapitala, samo je rastao i razvijao se. I nije samo sadašnja uprava, sadašnja vlast, kriva za problem, iako je veći no ikada, ali je potrebno jednom ustati i reći da naša zemlja i naši ljudi nisu potrošni resursi, koje će ta mašina za stvaranje novca iskoristiti i otići do sledeće države bez kičme i sistema. Treba postaviti barikade dostojanstva pred naletom kapitalizma i viknuti: “No pasarán!”