Iako parkirališta koja su u sistemu kontrole i naplate parkiranja, imaju posebno označena mesta za vozila osoba sa invaliditetom, a korisnici sa invalidskim nalepnicama ih mogu koristiti besplatno i neograničeno, u Nišu ih je nedovoljno i to predstavlja veliki problem, tvrdi Nišlija Aleksandar Marinković koji živi sa posledicama mišićnih oboljenja.
On se otežano kreće uz pomoć štaka, pa mu je, kaže, nešto lakše da se snalazi. Često se parkira daleko od odredišta na koju je krenuo, jer nema svaka ullica mesto za osobe sa invaliditetom, ali je, kako kaže, to posebno otežano za ljude koji se nalaze u goroj situaciji od njega, te da da oni često ne mogu izaći iz automobila, a više im nije dozvoljeno da se zaustave ni na kratko van označenog mesta, jer kazne i za to propisuje “Oko sokolovo”.
“Mnogo bi značilo da ima više parking mesta za osobe sa invaliditetom, kao i da ljudi koji nemaju takve probleme, ispoštuju to i ne parkiraju se na mesta koja nisu predviđena za njih”, priča nam Aleksandar.
On kaže da bi trebalo da u svakoj ulici gde je parking obeležen, 10 odsto mesta bude za osobe sa invaliditetom, ali da u Nišu to nije slučaj. U mnogim ulicama nema nijedno parking mesto za osobe sa invaliditetom. Evo recimo u mojoj ulici u kojoj živim, nema. Nešto je bolja situacija oko školskih i zdravstvenih ustanova, ali ne svuda“, priča nam svoje iskustvo Aleksandar kome je automobil svakodnevno prevozno sredstvo.
Kada govori o ostalim problemima sa kojima se mladi sa invaliditetom suočavaju tokom odrastanja, ističe da je gotovo svima najteže prihvatanje okoline.
“Ljudi pate od straha da će biti neprihvaćeni kad imaju probleme koji se vide. Kada sam bio znatno mlađi, imao sam i sam te preobleme, a onda sam naučio da živim s tim, a da me to ne pogađa. Normalna je stvar da neće svi ljudi reagovati isto kada vide osobu sa invaliditetom, ali sa 15, 20 godina ne očekuješ to.
Očekuješ da te svi prihvate, da te shvate, da se ophodete prema tebi korektno, ali nije uvek tako. Najteža je borba u nama da to prevaziđemo, da se s tim nosimo“, objašnjava nam Aleksandar.
On kaže da su mladi sa invaliditetom često i prilikom traženja posla izloženi nekoj vrsti diskimminacije, bilo pozitivne, negativne, direktne ili indirektne, te da je i sam doživeo takvo iskustvo.
“U jednoj firmi, pri razgovoru za posao, žena koja je pravnik pitala me je da li sam ja deklarisan kao osoba sa invaliditetom, što zapravo ne bi smela da me pita i to je diskriminacija. Prilikom oglasa za posao ne bi trebalo da se navedi ni pol, uzrast, već samo kvalifikacije koje neko ima za to. Ja sam joj tada rekao: “Da li znate da to ne smete da me pitate”, a ona je odgovorila da nema ništa lično protiv, već da pita informativno”, rekao je on.
Suština je, kaže, bila u tome da im je trebao dizajner za kojeg neće platiti poreze i doprinose.
“Pošto tog trenutka nisam zvanično bio deklarisan kao osoba sa invaliditetom, nije im bilo interesantno da me zaposle. Ovo je jedan primer pozitivne diskriminacije, možda je on dobar, ali u mojoj glavi nije, zato što ljude treba zapošljavati po njihovim sposobnostima, a ne prema tome da li su u nekom problemu ili nisu”, priča nam Aleksandar.
Aleksandar još nije otkrio šta je tačno kod njega izazvalo invaliditet. Rođen je kao potpuno zdrav dečak, ali je sa 4 i po godine počeo da hoda na prste. A od 5. godine mišići na nogama mu se ne razvijaju.
“Roditelji su najpre mislili da se igram, ali kada su shvatili da ja ne mogu drugačije, odveli su me kod lekara. Ustanovili su da su mi pojačani refleksi, ali da se ja podižem prilikom hoda i da to nije pravilni hod. Sećam se kroz maglu da su me terali da hodam bos, da je meni to bilo neprijatno. Nakon toga Beograd i VMA, gde dobijam opet neke razne dijagnoze. Sve u što su sumnjali, nije se po mojim parametrima uklapalo, svuda se samo delimično uklapam. Za cerebralnu paralizu ustanovljeno da nije jer je mozak više nego razvijen i slično”, seća se on ranog perioda svog detinjstva.
Problem je bio sve vidiljiviji kako je ulazio u pubertet. Nisu se razvijale ni tetive.
“Onda sam 2005. godine otišao na operaciju produženja tetiva, nakon koje je trebalo da mi bude bolje. Da to nisam uradio, verovatno bih se do sada potpuno iskrivio. Posledica je što sada nosim štake, a do tada nisam. Zadržao sam mogućnost da se kreće. Nakon toga prestao sam sa lečenjem, vežbam kod kuće i idem u teretanu. Drugari su bili uz mene, insistirali su da idem sa njima na žurkama, imao sam tada 16 godina, bio sam željan svega. Ali trebalo je vremena da se pomirim sa tim da neću moći da zadovoljim sve svoje potrebe na jednostavan način kao svi drugi ljudi” , priča nam on.
Aleksandar je, kao ljubitelj timskih sportova, nedavno odlučio da se i sam oproba u jednom od njih.
“Došao je kolega s posla jednog dana i pozvao me da dođem na jedan njegov trening, pošto ima svoj klub, bavi se košarkom. Kada sam ušao u salu, video sam ljude u kolicima kako igraju. Shvatio sam da je to trening za osobe sa invaliditetom. Tada sam prvi put seo u kolica. Nisam znao ni kako da upravlja, naročito za košarku, potrebna je tehnika i mnogo snage. Sport je naporan, moraš da razviješ dobru motoriku i da kontrolišeš loptu, da se guraš i da se pomeriš, okreneš kukovima…“ , objašnjava on.
Dopalo mu se da bude fizički aktivan i od tada je počeo redovno da igra košarku, iako nema svoja kolica. Voleo bi da jednog dana zaigra pred velikom publikom.
Pročitajte i Paraolimpijac Nemanja Tadić: Uslovi za mlade sportiste u Nišu jako loši.
Rad medija SE serbianews podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“.
