Milan Ristić iz Svrljiga nije samo čuvar tradicije već i njen neumorni stvaralac. Ovaj mladi kolekcionar s posebnom strašću prikuplja, čuva i ručno izrađuje delove narodne nošnje karakteristične za svoj kraj, oživljavajući duh prošlih vremena starinskim metodama.
Njegova bogata kolekcija prava je riznica dragocenosti iz 19. veka – raskošne suknje, ukrašeni jeleci, šarene kecelje, tkanice, svilene marame, pa čak i ćurdija- svečana haljina, te čuvena kaica, prepoznatljiva kao nevestinjska kapa iz tog doba. Svaki predmet nosi priču o ljudima, običajima i ljubavi prema zavičaju. Za svoju zbirku, koja broji više od dve hiljade odevnih i ukrasnih predmeta, Milan je prešao stotine kilometara obilazeći sela, slušajući priče baka, družeći se s drugim zaljubljenicima u tradiciju i otkrivajući zaboravljene kutke prošlosti.
Njegova strast nije samo u očuvanju već i u ponovnom stvaranju – svaki deo nošnje koji izradi njegovim rukama postaje most između prošlog i sadašnjeg vremena.
Sednem sa njima da popijem kafu, počnemo da pričamo i oni počnu da vade stvari iz starog kofera. Nema kuće u Srvljigu koja nema makar nešto od narodne nošnje u svojim podrumima, na tavanicama. Dosta toga sam upravo tako prikupio, a uz svaki predmet koji dobijem, bio to običan haljetak, ili kaicu, ili konđuša, tj. igla kojom su devojke pričvršćivale pletenice u kosi , nalazio sam i zanimljivu priču o tome kome su delovi nošnje pripadali, ko ih je nosio, kojom prilikom i slično – priča nam Milan.
Ono što ne može da dobije ili kupi, napravi sam tako što ručnom mašinicom za vez istka na razboju šaru, baš onako kako su to mnogo vekova unazad radile abadžije koje se danas mogu nabrojati na prste jedne ruke.
Danas je teško uopšte naći mašinicu za vez, ja sam od bake nasledio jednu, a drugi mi je poklonio čovek u jednom selu. Sve ono od narodne nošnje što nemam u svom fundusu, a što vidim kad kod nekog odem, a ne želi da proda ili pokloni, ja slikam, uzmem kroj pa uradim repliku. Za izradu jedne kecelje potrebno mi je najmanje tri dana, a ako je bogato vezena onda i do 10 dana. Posao zahteva dosta rada, menjanje vunice, preciznosti, strpljenja, a izrađuje se tako što se iscrtano platno pripremi za ram gde se okači, da stoji ravno dok se veze mašinicom. Radi se uvek s naličja, da bi vez ostao na prednjoj strani, odnosno na lice. To se posle prišije za kecelju ili neki drugi odevni predmet – objašnjava nam Ristić, koji je inače po struci inženjer modnog dizajna.
On kaže da replike narodne nošnje izrađuje isključivo u originalu, ne unoseći nove ideje, jer želi da ih tako sačuva od zaborava. Ljubav prema narodnoj nošnji i tradiciji rodila se, kaže, još kada je kao srednjoškolac počeo da se bavi folklorom. Vrlo brzo počeo je da prikuplja originalne suknje, čarape, šajkače, šubare, anterije, prtene košulje, jeleke, opanke, marame…
Gotovo za svaki komad nošnje koji imam, znam odakle je, zašta je spremljen, da li je dar, da li za onaj svet gore. Uglavnom je to bila devojačka sprema. Tu su suknje pismarka, kakve je tkala i moja baka, zatim suknje levke, kecelje sa „lskavkama“ kako su ih zvali u ovom kraju, a to su najsvečanije kecelje. Tu su čarape dvopređne karakteristične takođe za svrljiški kraj, nakit iz 1839. dve pafte iz 1905. godine iz Bele Palanke, odnosno dekorativne metalne kopče za ženski pojas, pušćuli odnosno mamlije ili naušnice i još mnogo toga – objašnjava nam ovaj kolekcionar.
Od svega što poseduje u svojoj kolekciji najdraža mu je, kaže, kaica iz 19. voka, to je ženska kapa koju su nevestinje nosile na dan svadbe pa sve dok ne rode dete. Najstariji detalj je, kaže, ćurdija iz 19 veka, najsvečaniji odevni haljetak koji su sebi mogli da priušte samo imućne dame tog vremena. Do nje je došao sasvim slučajno, preko prijatelja iz Pariza koji su poreklom iz Svrljiga, ali su davno otišli trbuhom za kruhom. On kaže da je danas malo onih koji nošnju izrađuju ručno, te da su zanat od abadžija preuzele kompjuterske mašine. Priznaje da moderne nošnje liče na one stare, ali da su materijali znatno drugačiji. Objašnjava nam da se nošnja svrljiškog kraja menjala kroz vekove, onako kako su prilike to dozvoljavale.
Pre Drugog svetskog rata nošnja je bila oskudnija vezom, nije se imalo para, jer što više veza, nošnja je bogatija. Kasnije je došao trend floralnih motiva, da se veze cveće, pre toga je bila zastupljena geometrija – objašnjava ovaj mladi modni dizajner.
On ističe da mu je želja da otvori svojevrsni muzej u kom bi izložio svu svoju bogatu kolekciju i prezentovao je javnosti.
Pročitajte i Božićni festival u Svrljigu počeo koncertom AFA OSMEH i proslavom prvog rođendana ansambla.
Tekst je deo projekta “Mladi čuvari tradicije i manifestacije Svrljiga”, koji je podržan od strane opštine Svrljig. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.