Postoji narod bez zemlje, narod koji tako dugo luta, tražeći svoju izgubljenu domovinu, koji je dočekao Slovene, o kome ima mnogo više predrasuda no istina, narod koji zaslužuje da ga bolje upoznamo. U pitanju su Vlasi.
Nastavnica nemačkog jezika Elizabeta Dajić Grimplinović članica je etno grupe “Georgina” koja promoviše i neguje vlašku kulturu, stvaralaštvo i običaje.
“Dolazim iz sela Mihajlovac, prelepog mesta kraj Dunava u blizini Negotina.Već dvadeset godina radim u školi kao nastavnik nemačkog jezika. Svoje slobodno vreme posvećujem čitanju, šetnji pored Dunava, druženju i pevanju. Već osam godina sam članica etno grupe “Gergina”, u kojoj sam nastavila da gajim svoju ljubav prema vlaškoj izvornoj muzici. Naime, od malih nogu sam članica KUD-a u Mihalovcu, tako da je etno grupa “Gergina” bila samo nastavak mog rada na očuvanju i negovanju vlaške kulture i izvornog stvaralaštva”, rekla je za SE serbianews Dajić Grimplinović.
Elizabeta posebno ističe vlašku narodnu nošnju
“Ukoliko postoji nešto čime se mi Vlasi ponosimo, onda je to sigurno narodna nošnja.Vlaška narodna nošnja, drugačija od svih, suptilna i nežna, istovremeno odiše snagom i jačinom žena koje su je stvarale, sakupljale i čuvale čitav jedan vek. Najstariji komadi vlaške nošnje, koji se danas čuvaju u škrinjama, stari su preko 120 godina, a najnoviji delovi nošnje, koji su kasnije nastali, stari su svega tridesetak godina. Vlaška nošnja je bogata, raskošna, u nju je utkana sva ljubav naših baka, čijih je ona ruku delo. Inspirisane prirodom, lepotom i rađanjem, vredne ruke naših baka stvarale su prava umetnička dela. Vlaške bluze rađene su najčešće na ručno tkanoj, pamučnoj ili lanenoj tkanini (starija verzija) ili na nešto tanjoj tkanini kada su noviji modeli u pitanju. Obe varijante podrazumevaju isključivo ručni rad”, kazala je Dajić Grimplinović.
Ona dodaje da, kada su u pitanju pregače i donji delovi nošnje, od materijala dominiraju vuna i čoja, kod starijih verzija i pliš odnosno kadifa kod novijih varijanti. Ovde su cvetovi rađeni delom ručno, a delom mašinski. Tu su i ručno vezene i ispletene muške i ženske čarape, zatim, muški i ženski nezaobilazni pojasevi i šubare.
“Ženske marame, počev od zelene ženske marame, ukrašene takozvanim “štampanim” cvetovima, preko kratkih varijanti marama od svile oivičene ručno izvezenim perlama, pa do dužih varijanti svilenih ženskih marama, ukrašenih čipkom i vezom, prosto plene svojom lepotom. Pored marama tu su i torbe, kao prateći asesoar, takođe izrađene od vune, ručno tkane, kao i ponešto opreme za domaćinstvo, a to su ručno tkani pokrivači, kao i jastuci, zanimljivih živopisnih motiva. Tako da današnje generacije sa ponosom mogu da kažu da u svojim škrinjama čuvaju umetnička dela svojih čukunbaka i prabaka, koje su čitavo ovo bogatstvo sačuvale i otrgle od zaborava”, istakla je Dajić Grimplinović.
O predrasudama, koje od vajkada rastu oko Vlaškog naroda, poput pretećih planina, u čijoj senci su prinuđeni da obitavaju, Elizabeta kaže:
“Postoje podaci da je etnolog Tihomir Đorđević u jednom svom radu Vlahe okarektarisao kao sujeverne, loše vojnike (kukavice u boju), surove razbojnike, ubice najgore vrste, uopšte ljude niskog morala. U istom radu navodi da Vlasi nisu bistri, okretni, niti hrabri ni ponosni, da su podmukli i pakosni. Ovaj rad etnologa Đorđevića datira sa početka dvadesetog veka. Nešto ranije, Stevan Mačaj nešto je umereniji u svojim sudovima: “Vlasi su blage naravi, dobrodušni, iskreni, uslužni, druževni, umereni”, rekla je Dajić Grimplinović.
Kako je dodala, ako se uzme u obzir da stereotipi negiraju individualnost, da su rezultat nedovoljnog poznavanja pojedinih osoba, odnosno pripadnika neke etničke grupe, onda možemo i da zaključimo otkuda toliko oprečnih mišljenja kada su Vlasi u pitanju. Postoji niz stereotipa i predrasuda kada su Vlasi u pitanju. Navešću samo neke: Vlasi nemaju jezik, nemaju pismo, vlaški jezik nema gramatiku, vlaški jezik je mešavina rumunskih i srpskih reči, Vlasi su Srbi, jer im tako piše u ličnoj karti.
Ipak, pošto znamo da stereotipi i predrasude sadrže izrazito emocionalno negativno ocenjivanje, određene verske, rasne, etničke ili socijalne grupe, lično smatram da se ne treba preterano obazirati na postojanje istih, već treba biti okrenut pravim vrednostima, poštovati individualnost i različitost. Dovoljno poznavanje kulture, običaja i ideja jedne društvene grupe, dovešće spontano i do oslobađanja od svih predrasuda i stereotipa.
Pročitajte i Vlasi, između mita, legende i predrasuda.