Ima gradova koji padaju bučno, žestoko prkoseći neprijateljskim hordama, trudeći se da što više njih povuku sa sobom u ponore večnosti, dok odjek njihovog sloma nastavlja da luta hodnicima vremena… A ima i gradova koji nestaju tiho, kopnu, poput kule od snega načinjene neveštim dečijim rukama na strašnom suncu realnosti.
I upravo tako nestaje prelepa varoš na jugu Srbije, po imenu Grdelica, usnula na obali Južne Morave, ušuškana brdima, zarobljena u snu o velikoj prošlosti, čekajući nekog nepoznatog, davno obećanog, da je probudi.
A u tom snu, ona vidi kako teritoriju, na kojoj počiva, Vizantija daruje Stefanu Nemanji, kako se u vreme Turaka zvala Derven (turski naziv za tesnac, klisuru), kako je tada bila poznata prihvatna karavanska stanica, te pružala kiridžijama pored smeštaja i okrepe, brojna druga zadovoljstva, kako je na brdu iznad nje (koje Turci nazvaše upravo po tvrđavi – Kale) nastalo utvrđenje Grad Jelica, kome Grdelica duguje svoje ime, kako se glas o njoj širio te ju je bilo nemoguće zaobići i stalno joj se ne vraćati…
Kažu da je sredinom devetnaestog veka na ovom prostoru postojalo preko dvadeset mehana/hanova, a da je najčuveniji bio Džan-Stamenin han, poznat po pesmi: “More vrćaj konja Abdul Ćerim-ago”, koja je ovde i nastala i kojom su meštani poručivali turskim okupatorima da je došlo vreme za ustanak.
A kada je ustanak zaista došao, kada je, povučen talasom Karađorđevih uspeha Ilija Strelja podigao revoluciju u ovom kraju i zajedno sa Savom Dedobarcem, poput kralja Leonide, blokirao svoj “Termopilski klanac”, čuvenu Grdeličku klisuru, te uskratio Turcima neophodnu pomoć sa juga i usporio njihovo napredovanje, činilo se da je kraj ropstva na pomolu. Ipak, tursku silu nije bilo lako zauzdati…
Utaboreni u Dedobarskom hanu, spremni na borbu do smrti, naši heroji su je i pronašli u ogromnoj eksploziji koja još odjekuje grdeličkim brdima, kada se jedno topovsko đule probilo do barutane i zaustavilo san o slobodi. Nakon ovog nesrećnog događaja, turska zverstva nad lokalnim stanovništvom bila su neizreciva, a posečene glave svih viđenijih Grdeličana postale su jeziva poruka svima koji bi se ponovo usudili da ustanu protiv porobljivača.
Plamen je dva puta gutao Grdelicu, a ona se opet iz njega, poput feniksa, uzdizala, lepša i moćnija. Rasla je i razvijala se, željna da svoju decu izvede na pravi put, ona dobija prvu školu još 1854, kada su trgovci Coja Rančić i Stojan Kiridžija uspeli da u Carigradu izdejstvuju ferman na tri jezika (turski, ruski i engleski) za
otvaranje škole na srpskom jeziku.
Prosvećeni narod, željan slobode, predugo je čekao. I najzad, nakon krvavih borbi, 1878. Turci bivaju proterani kroz grdelički klanac, a ovo mesto opet pripada Grdeličanima. Te godine počela je i rasprava o Srbiji na čuvenom Berlinskom kongresu, gde je najžešći spor vođen oko toga kome će pripasti Grdelička klisura i Vranje. Zanimljivo je da je Bizmark, vidno revoltiran izgovorio: “Zar mir sveta da zavisi od srpskih granica? Neću više da čujem reč Grdelica!”
Nakon oslobođenja, Grdelica ulazi u sastav Kneževine Srbije, a razvoj i uspon ovog mesta čine se nezaustavljivim. Približavajući se dvadesetom veku, na krilima razvoja infrastrukture: izgradnja železnice (1886) i začeci industrije (1894), Grdelica postaje gradsko naselje, u kome, poput hanova u tursko vreme, sada niču kafane, koje ispunjava žagor zadovoljnih i ponosnih ljudi ovoga kraja. Razvija se pogon za preradu vune pod nazivom: “Fabrika štofa Jovanović, Popović i komp.” impozantna fabrika, koja je zapošljavala preko sedamsto radnika i ostvarivala milonski profit.
Ipak, kapitalisti toga vremena nisu bili ni nalik današnjim, te je industrijalac Jovanović finansirao izgradnju pravoslavnog hrama, koji su Grdeličani vekovima čekali. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja izgradnje bogomolje (najbliža crkva bila je udaljena sedam kilometara) gospodin Jovanović odlučio je da svoj kapital podeli sa svojim sugrađanima na najlepši mogući način, ispunivši im davnašnju želju. Podigao
je crkvu u vizantijskom stilu, čiji su temelji osveštani 7. jula 1935. Ova pravoslavna zadužbina posvećena je Svetom Jovanu, ktitora, fabrikanta Jovana L. Jovanovića.
Svakako još jedno ime koje bi Grdeličani trebalo da zapamte je Aranđel Marinković, lokalni narodni poslanik, koji je doprineo da Grdelica 1920. postane administrativno-upravni centar i sedište opštine.
A onda, još jednom, ovo staro mesto dočekalo je nove okupatore. Drugi svetski rat, poput tumora uvukao se u pluća celog sveta, pa je i ovu varoš dohvatila koja metastaza, budući da je oduvek bila na strateški važnom mestu, gorela je na vatri vojnih i diplomatskih interesa velikih sila. Ali, i ovog puta, Gdelica je opstala.
Rat je doneo i nove pobednike, koji su prezirali privatnu svojinu, pa je fabrika prešla u državno vlasništvo i dobila naziv Tekstilna industrija Grdelica, popularni TIG. Ova fabrika je sada brojila i do 1300 radnika, proširila proizvodnju, kao i asortiman i pokrivala ogromno tržište. Sa fabrikom, rasla je i razvijala se i
Grdelica.
Otvara se stolarsko preduzeće “Danilo Bošković”, Zemljoradnička zadruga “Grdelica”, “Rad” i drugi manji kolektivi; gradi se radničko naselje od desetak stambenih zgrada, zgrada Narodnog odbora Opštine Grdelica, Dom kulture, moderni hotel, bioskop, zdravstvena stanica, olimpijski bazen sa restoranom i sportskim igralištima.
U ovom periodu bio je to pravi mali raj na zemlji. Ljudi su bez problema dolazili do posla u svom rodnom mestu, od koga su mogli živeti lagodno bez većih trzavica, provodili vreme sa prijateljima u brojnim ugostiteljskim objektima ili izletištima, na obali neke od reka koje zapljuskuju Grdelicu.
Činilo se da ništa ne može poći po zlu i da je pravi put ka sunčanoj obali sreće ispred žitelja ovog mesta. A onda je, naizgled bezazlenim činom, zarad trivijalne lične koristi tadašnji predsednik Opštine Grdelica 1965. godine “prodao” opštinu, te je ona pripojena Leskovcu. Od tog trenutka počinje tiha ekonomska i kulturna degradacija, Grdelica gubi na značaju, a Leskovac se nikada više nije osvrnuo da vidi šta se zbiva sa tim svojim malim satelitom, koji ga nevoljno prati, ponizno vezan lancima gravitacije, dok ga entropija polako vraća u blaženo nepostojanje.
Grdelica i dalje sanja, ali njeni žitelji se bude i beže sa ovog broda koji tone. Čitave generacije, primorane na ekonomske migracije, napustile su ovo divno mesto.
Neki su krenuli pre ratova devedesetih, neki dok su oni još trajali, neki su pobegli od sankcija, neki od bombardovanja, neki od demokratije praćene prvobitnom akumulacijom kapitala, ali slutim da se na dnu srca svakog Grdeličana krije san o povratku, da svako od nas potajno zna kako ga na kraju puta čeka ona, dobroćudna, skromna, prelepa, slobodna Grdelica. Želim joj da u punom sjaju dočeka svu svoju
izgubljenu decu, trgne se iz toksičnog sna i krene ponosno napred ka budućnosti u
kojoj više niko nikada neće morati da je napusti…
Pročitajte i Grad u kome se na groblju igra i peva, a u kafani plače.