“Vino ne daje ljudima ništa novo, ono samo pokreće ono što je u čoveku uspavano”, reče jednom davno Samjuel Džonson. I zaista, ovaj božanski napitak može poput kakvog egzorciste iz čoveka izvući sve demone ili poput voljene osobe, izvući iz nas ono najbolje.
Naravno, ima i loših vina, što prođu kroz čoveka poput političara kroz mandat, pustošeći sve na šta naiđu i ostavljajući vas da danima sakupljate sopstvene ostatke, ali nas priča o takvom vinu ne zanima, jer smo se upravo uputili u Negotinsku krajinu, pravo u domovinu vina, tačnije u samo njeno srce, levu i desnu komoru – Rajačke i Rogljevačke pivnice.
Budući da smo već pisali o Negotinu, ovoga puta ćemo samo proći kroz njega i uputiti se ka Mokranju (kojim smo se, takođe, bavili), zatim Veljkovu, proći kraj Rogljeva i stići u taj dom vina (put je sada sređen, ali obratite pažnju na šest pružnih prelaza).
Postoji i drugi put, iz Zaječara ka Rajcu koji vodi preko Velikog Izvora, Halova, Malog Jasenovca, Šipikova i Braćevca. Dužina ovog puta je 43 kilometra, živopisniji je, asfalt je dobar, ali sa nešto više krivina. Tu je i skroviti treći put, koji vodi preko Brusnika i Tamniča, ali ga preporučujemo samo avanturistima.
Kada, napokon, stignete do Rajca, morate se popeti na brežuljak, po imenu Belo brdo, u neposrednoj blizini sela i, lagano, buditi dionizijski duh u sebi, dok se uspinjete, jer će se pred vama, vrlo brzo, pojaviti lavirint jedinstvenih kuća u kojima nikada nisu, niti će stanovati ljudi, u ovim kućama domaćin je vino.
Njihova priča počinje polovinom osamnaestog veka, a procvat doživljavaju krajem devetnaestog, otprilike u vreme kada se u Evropi pojavio parazit po imenu filoksera, poguban po vinovu lozu. Kada je 1870-ih godina u zapadnoj Evropi ova bolest izazvala nestašicu vina, došlo je do procvata vinogradarstva u Negotinskoj krajini, u kojoj, zbog peskovito-krševite strukture tla, filoksera nije mogla da se proširi. Tada je negotinsko vino počelo da se izvozi u celu Austrougarsku, ali i u Francusku, Englesku i Rusiju.
Vino je teklo u potocima, burad je tovarena u brodove, a naša najveća reka, pomagala je, i na ovaj način, da se žeđ Evrope ugasi. Kažu da je 1870. iz obližnje luke izvezeno sedam miliona litara krajinskog vina.
Građene su od kamena i drveta, spolja i iznutra oblepljene blatom. Ukopane su u zemlju najčešće metar, a neke i do dva metra, da temperatura u toku godine ne bi varirala i bila optimalna, kako za pravilno vrenje, tako i za pravilnu negu vina u toku cele godine. Gotovo sve su građene bez dimnjaka, budući da, u njima, tokom cele godine, niko nije živeo. Ljudi su, doduše, povremeno boravili u njima, i to u gornjem delu pivnice, tokom berbe.
Najpoznatija bela vina u Negotinskoj krajini prave se od sorti vinove loze kao što su bagrina, semijon i smederevka, a prepoznate i priznate su i sorte sovinjon kao i italijanski rizling. Crna vina prave se od sorti: prokupac, crni burgundac i game.Bagrina, prokupac, vranac i smederevka spadaju u stare, autohtone sorte vinove loze.
Svako doba godine donosi autentičnu i idiličnu atmosferu u pivnicama, ali ukoliko ih posetite u doba Svetog Trifuna, kada vinogradari Negotinske krajine slave svog zaštitnika, kada se tradicionalno orezuje prvi čokot, a u centru kraj stoletnog duda, reže i slavski kolač, osetićete čaroliju koju one nude u najvišoj mogućoj meri.
Ako čovek tada zakorači u lavirint njihovih ulica, osetiće drevne, atavističke struje koje izviru iz ovog tla, shvatiće da je ovde on i Tezej i Minotaur, kao i da će samo jedan od njih dvojice odatle izaći nakon obračuna na vinskom polju.
Oko njega arkadijski ambijent, naivna umetnost prosuta po zidovima, škriputave ulice i miris
prirode, koji opija. A onda će ugledati ljubazne ljude, koji pozivaju da im se pridruži, da proba to blago u čaši koje će platiti samo zadovoljnim osmehom i sjajem u očima.
Kretaće se dalje, malo nesigurnijim korakom, ko zna u koliko pivnica još svratiti, dok ne pronađe spasonosnu Arijadninu nit, te napusti ovo magično mesto.
Na izlasku, čeka ga rajačko groblje, sa mnoštvom starih nagrobnih spomenika od tesanog kamena, koje nikako ne treba zaobići. Spomenike su pravili isti majstori kamenoresci sa juga zemlje koji su zaslužni i za izgled najstarijih građevina u pimnicama.
Sama činjenica da su se stanovnici Rajca sahranjivali pored mesta u kome su čuvali vino, a ne pored mesta u kome su živeli, govori o značaju koje je vino imalo u životu ljudi ovih krajeva. Te ćemo se nakon provedenog dana sa krilaticom carpe diem na usnama, podsetiti one druge, opominjuće, memento mori i voditi računa o tome ko će i u kom stanju upravljati vozilom na putu ka kući.
Naravno, odlazak je moguće prolongirati, posetom Rogljevačkim pivnicama, koje se nalaze na samo dva kilometra od Rajačkih, gde je moguć nastavak avanture uz uživanje u domaćim specijalitetima i prenoćište u autentičnim stanovima, što podsećaju na kućice hobita. Ima manje pivnica, ali više aktivnih. Gotovo na samom ulazu u Rogljevačke pivnice, nalazi se bunar i saborište, mesto gde su se meštani okupljali za slavu sela, gde su putnici mogli da zastanu i predahnu. O tome svedoče i reči uklesane u mermeru: “Putniče, u ovim žarkim danima, odmori se u hladovini, ma koje vere bio”.
Negotinske pivnice su kandidat za upis na listu svetske baštine Uneska i smatram da je samo pitanje vremena, kada će ovaj biser Srbije ogromni turistički potencijal, koji svakako poseduje, naterati da stilizuje svoju ponudu, da šminkom prekrije večnu Bahovu dušu, za sada skrivenu, na ovom ostrvu slobode, od kandži kapitalizma i površnog turizma.
Stoga, požurite u domovinu vina, pre no što zlokobni talas komercijalizacije ne prekrije i njene prkosne obale…
Pročitajte i Lepota i misterija Mokranjskih stena.