Poslednje mesto sa dušom u Sokobanji: Kultni Rock club Ada otrgnut od zaborava

Kada se nakon niza godina vratite tamo gde ste proveli detinjstvo, sačekaće vas totalno drugačija situacija od one koju ste ostavili. Sve se promenilo od izgleda zavičaja do ljudi- oni poznati nestali, otišli kojekuda, a neki mladi novi tek se pojavili…

U tom trenutku, kako je život krenuo putem svojih obaveza ili besmisla, biće vam potrebno da sebi potražite ono jedno mesto. To jedno mesto koje ćete odabrati vi ili pak ono vas, mora da bude sveobuhvatni koncept izgradnje socijalnog života, svojevrsni vid kulturnog života i objedinjeni oslonac, podrška, predah od realnosti, zabava i kreativnost. Kao takvo, predstavljaće vam vanvremensku vrednost.

Tako se meni desio Rok klub Ada. Od trenutka otkrivanja polako postaje izvestan faktor rekonstrukcije mojih životnih obeležja, a trajaće gotovo celu deceniju kao neki paralelni svet.

Da biste nekoć stigli do Ade, najpre ostavljate iza sebe promenadu prepunu turista leti i klizavu zimi. Nastavljate pravo, dalje od gužve i stigli ste. Preko dana kafić nije radio, već samo posle 20h, pa je onaj ko ne zna, spolja teško mogao da zamisli šta se krije iza trošnog, oronulog, prašinom sa puta obojenog kućerka, koji je nekada bio riblji restoran, te i zadržao pojedine delove zaboravljenje estetike poput riblje mreže na krovu.

Noću pak ovaj klub oživljava i postaje oaza slobode. Možda jer se nalazi na stazi koja dalje vodi do prirode: reke, čistog vazduha i zvezdanog neba.

Ada je to i predstavljala u potpunosti- slobodu.

Kada sam prvi put kročila u Adu zapazila sam potpunu opuštenost koja vlada tim prostorom. Takav neki koncept ponašanja i mišljenja mi je predstavio i sam domaćin Aleksandar Petković Petko, koji ubrzo postaje i moj prijatelj. Pre ili kasnije mnogi posetioci Ade postanu međusobno prijatelji i to zauvek ostaju.

Petko, sjajan čovek rasutih interesovanja pun volje i energije, bio je fudbaler koji se zbog povrede kolena prerano „penzionisao“, zvanični maser teniskog kluba, glumac amaterskog pozorišta, večiti biciklista, skorašnji gitarista i muzičar, barmen i šta još sve ne. Podržavajući zdravu ideju, otvarao je svoja vrata rekreativcima, sabirao umetnike, ukrštao glumce i muzičare i dozivao sve ljude dobre volje stvaralački orijentisane. Raznovrsni susreti, sastanci, pesničke večeri, probe, svirke, pa i nastajanje bendova i udruženja, deo su jedne velike priče koja se odavde lansirala.

Upravo zato ovo mesto odisalo je naročito snažnom energijom. Bivalo je svojevrsno središte alternativne kulture, stecište i utočište zahvaljujući svom kormilaru, te ljudima okupljenim oko njega. Njemu je u prenesenom značenju, a i bukvalno, predstavljalo mesto života.

Tokom letnjih noći otvarala se bašta i lagana muzika klizila niz ulicu. Okupljeni biciklisti i ljubitelji prirode nameravali su svoje poduhvate. Kuli su se planovi za put oko zemlje na dva točka ili za neku avanturu do mora, a umelo je i spontano da se zapeva uz akustičnu gitaru, te da mnogi turisti putem zvuka otkriju novo ušuškano mesto kome će se uvek rado vraćati. Svraćali su radoznali sa svih strana i pri prvom dolasku urezivali svoja imena na drveni šank. Tu negde bilo je i moje.

Zimske čarolije imale su sebi svojstvenu draž. Mezio se kiseli kupus, ajvar i pihtije, pa se sa prvom kafom, domaćom rakijom, pivom ili vinom polako zahuktavala jedinstvena atmosfera Ade. Neki su sa dalekih putovanja donosili strani sir za topljenje, drugi su domaće kobasice vadili iz džepova. Raspredalo se o iskustvima, razmenjivali se utisci, drugovalo se, dogovaralo i delilo.

Mnogi će vam potvrditi kako su se na ovom mestu nezaboravno provodili i da su najbolje žurke bile baš tu. Najveselije su se slavili rođendani, praznovalo se sve u šesnaes’, bacao pikado da izbistri misli… a zabave su neretko umele da traju i do jutra.

Ulaskom u Adu, kao što reče jedan moj komšija, ulazilo se u jednu potpuno novu dimenziju, gde spontano bivaš prinuđen da sve ono nevaljašno, što si sa sobom poneo, ostaviš pred vratima. Iako si došao na samo jedno piće, ne znaš kako, ali bivaš začaran i uhvaćen magijom trenutka shvataš, tek pri izlasku, da je svanulo. E, to je možda i najadekvatniji opis Ade.

Toplina ovog kluba grlila je i štitila spolja i iznutra. Ne zato jer je Pele debelo ložio, već zato što je moćna kolektivna energija uporno bdela iznad krova. Mešala se sa gustim dimom od iverice, koja je ponekad gorela u vatri, ostavljajući nam jakne u mirisu čađi. Kao protivteža, naša zajednička aktivnost bila je reciklaža limenki pod miljeom u kartonskoj kutiji ispod pikada.

Puna kontroverzi, Ada se oduvek razlikovala od svih ugostiteljskih objekata. Bila je drugi dom skoro svakom posetiocu. Bez poziranja, mrštenja, velikih svađa, merenja, obračuna ni kojekakvih pravila, unosila je radost i brisala brigu.

Mogao si da se pojaviš u kućnom izdanju, nesređen, ošamaren od života, ili pak nalickan, dolazeći sa posla ili sa svadbe i nikoga nije bilo briga. Da li dolaziš sam ili sa gomilom ljudi, opet nikoga nije briga. Svi su bili lepo prihvaćeni i svi su Petka neizmerno cenili, voleći ga u potpunosti. Tu se naravno ne računa loša higijena lokala, koja je ponekad smetala oduzimajući mu vrlo malo od njegovog savršenstva.

Kao svedočanstva prijateljstva i zahvalnosti drugari su kačili svoje fotografije, slike, crteže, zastave, mape i plakate, beležeći trenutak i dodajući zidovima dušu.

Mnogi od ukrasa večito su nagonili ljude na smeh ili ih pak vraćali u dobra stara vremena. Takva je bila bicikl Partizanka ili mnoštvo nerazjašnjenih instalacija, kao vid umetničkog stvaralaštva, kao što su upleteni kablovi, džinovske gaće, egzotični instrumenti i delovi koječega, koji su sebi pronašli mesto pod prašinom.

Ljudi su vazda uživali u ovom okruženju. Družili se i razmenjivali osmehe, brzo ulazeći u komunikaciju, neretko svi sedeći za istim stolom. Svak je sebi ispunjavao muzičke želje. Radi ugodnosti, mogao si noge da podigneš na stolicu, da se zavališ ili legneš u neki od starih kauča, koji su sa ručno izrađenim šarenim prekrivačima najudobniji deo enterijera. Jednom sam se nakon dve smene rada tako i uspavala…

Mogao si i sam sebi da doneseš piće ukoliko je gazda zauzet ili mu pomogneš da usluži ostale mušterije kada je veća gužva. Ako ga prospeš ili polomiš čašu, to nije dugo odzvanjalo. Mogao si da platiš onda kada budeš imao para, jer ti se verovalo na reč.

U Adi sam upoznala mnogo dragih ljudi, stekla prijatelje, naučila štošta, nalazila posao, smejala se glasno, uživala najviše, pevala, igrala, slušala najrazličitije priče koje ljudski rod može da zamisli.

Nalazila sam najboljeg majstora za auto koji još nemam. Sređivala utiske sa najlepših putovanja sa onima koji ne vole da putuju. Dovodila prijatelje i goste iz cele zemlje i inostranstva. Svi su uvek bili presrećni i puni dobrih utisaka.

Ovde se zaljubljivalo, spajalo i rastajalo. Ljudi su donosili razne priče iz celog sveta. Ribolovci su govorili o svojim dogodovštinama, privatnici hvalili il kudili turističku sezonu. Kritikovalo se vreme, nevreme, prilike i neprilike. Nizale su se ideje i mogućnosti. A jednom je čak toalet doživeo svoje svečano novo otvaranje.

Ovde sam prvi put odslušala bugarski rep. Upijala i čudne priče o ljudima, kao i onu čuvenu o liku koji je u Adi ostao dužan rakiju i kiselu vodu, a umro.

Tu je moj žuti kišobran, koji sam redovno zaboravljala, dobio ulogu u izvedbi pesme i pomogao jednom ljubavnom paru da se zauvek spoji uprkos kiši.

I mnogo je toga što se pod krovom ovog mesta dešavalo, a ne može nikako stati u samo jednu priču, jer je svako od nas deo sebe utkao baš tu.

Na sveopšte iznenađenje i tugu svojih prijatelja, nakon jedne svirke Petko se nikada nije vratio Adi. Ostavio je životnu lekciju svima koji su ga poznavali da hrabro žive punim plućima i život po svojoj meri, kao što je i on to neprekidno činio.

Od tada zakatančena Ada u potpunosti je uklonjena 25. decembra protekle 2021. godine. Slike rušenja ovog objekta, koje su se vrlo brzo raširile po internetu, duboko su potresle meštane. Posle zatvaranja mesto je izgubilo svoju suštinu i nažalost postalo zapušteno ruglo, te je do rušenja svakako moralo doći. Iako su svi to znali, ipak je ovaj čin izazvao snažne emocije svakom ljubitelju Ade.

No, Ada nije nestala! Zavirite u svoja srca, odmotajte zavežljaj uspomena i tu ćete pronaći sreću kako i dalje tinja na zgarištu, kao neizbrisiva sadržina sećanja kojom ste zauvek oplemenili svoj život.

Pročitajte i Sokobanja – Putem čudotvornih voda.