Pošto rode i vrate se s porodiljskog odsustva, žene koje rade na osnovu ugovora o radu na određeno vreme, gotovo po pravilu ostaju bez novog ugovora. To je situacija koju opisuju mnoge sagovornice Akademije RadnoPravnosti, ali i diskriminacija koju sudovi i nadležne institucije – jednostavno ne priznaju.
“Sa margine mogu da posmatram nekog muškarca sposobnijeg od mene samo zato što sam rodila ja, a ne on, jer moje znanje, veštine i kvaliteti su nestali onda kada sam se usudila da rodim”, svedoči Nišlijka kojoj ugovor o radu nije produžen pošto se završilo porodiljsko odsustvo.
Radila je u banci na određeno i saznala da je trudna dva meseca pre isteka ugovora koji je važio do aprila 2020. U martu je otvorila trudničko bolovanje, pa joj je ugovor produžavan do isteka odsustva sa rada zbog nege deteta. Iako joj je iz banke najavljeno da će po povratku sa bolovanja potpisati novi ugovor, to se nije desilo. Dan pre nego što je trebalo da se vrati na posao, poštom dobija rešenje o prestanku radnog odnosa.
“U neverici sam otišla do banke gde sam dobila informaciju da ipak nemaju uslova da mi produže ugovor. Kolega koji me je menjao i čiji je ugovor bio vezan za moj, jer su ga produžavali do datuma na mojim doznakama, premešten je u drugu ekspozituru i dobio je nov ugovor”.
Da nije išla na porodiljsko, dobila bi ugovor za stalno, uverena je ova Nišlijka, a njeno uverenje potkrepljuju i najave koje je imala iz banke. Zato se po dobijanju rešenja o prestanku radnog odnosa osećala prevarenom, ali i nemoćnom, zbog male šanse da će je neko zaposliti sa jedanaestomesečnom bebom.
“Na ivici egzistcije, bez plana i preko noći obaveštena poštom, sa mizernim iznosom naknade sa Biroa, mogla sam da naredna tri meseca “pokrijem” pelene, a posle ta tri meseca ko bi znao? Ali, povećala sam natalitet, zar mi to nije svrha bitisanja u ovoj zemlji? Udala sam se, nek me izdržava muž, možda da rodim i drugo ili još bolje i treće pa da se nadam penziji za majke sa troje dece”, zaključuje ona.
Dobar štit i teška dokazivost
Zakon o radu nedvosmisleno kaže da se zaposlenima ugovor na određeno mora produžiti do kraja korišćenja prava na odsustva vezana za porođaj. Međutim, šta posle? Poslodavci nemaju obavezu da daju nove ugovore o radu zaposlenima koji se vrate sa porodiljskog i odsustva zbog nege deteta.
Zbog čega je tako i jesu li ove žene diskriminisane? Stručnjak za radno pravo dr Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo odgovara potvrdno.
“Ovde je svakako u pitanju diskriminacija žena u većini slučajeva. Ponekad zaista postoji opravdan razlog da se ugovor ne produži (kao što je smanjenje obima posla) ali u najvećem broju slučajeva, ove žene gube posao zato što su prekinule kontinuitet u radu, čime su praktično sankcionisane zbog trudnoće i porođaja, kao i zbog činjenice da poslodavac obično smatra da će majke sa malom decom češće odsustvovati sa posla”, kaže Reljanović.
Iako Zakon o radu ne štiti žene u ovakvim slučajevima, dodaje, Zakon o zabrani diskriminacije jeste na njihovoj strani.
“U svakom slučaju, ukoliko se ugovor ne produži zbog ovakvih razloga, čak iako formalno-pravno poslodavac ima slobodu da ga ne produži prema Zakonu o radu, prema Zakonu o zabrani diskirminacije ovde je reč o nezakonitom postupanju”.
Zakon o zabrani diskriminacije, naime, propisuje da je “zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti”.
Od diskriminacije su zaštićeni zaposleni u radnom odnosu, kao i angažovani na privremenim i povremenim poslovima, ugovorom o delu ili drugim ugovorom, na dopunskom radu, funkcioneri, volonteri, praktikanti, ljude koji traže posao itd.
Reljanović domaće zakonodavstvo ocenjuje kao dobar štit građana od diskriminacije, ali vidi problem u neprimenjivanju zakona i u tome što sudovi često ne prepoznaju ovu pojavu.
“To se naročito odnosi na sudsku zaštitu – sudije često ne razumeju suštinu diskriminacije i ne znaju da je prepoznaju, krajnje neopravdano je mešaju sa zlostavljanjem na radu (mobingom), postupci traju predugo iako su hitni, a sudska praksa je neujednačena”, kaže on i napominje da sve ovo odbija žrtve diskriminacije da se obrate sudu radi zaštite prava, tako da nezakonite prakse poslodavaca uglavnom prođu nekažnjeno.
Po njegovim rečima, diskiminacija je teško dokaziva u slučaju žena koje nisu dobile nove ugovore o radu posle porodiljskog odsustva. Jedan od razloga je i praksa domaćih sudova koji uglavnom nisu pravilno razumeli, niti primenili institut prebacivanja tereta dokazivanja na tuženog u postupku koji je pokrenut povodom diskriminacije.
“Retki su slučajevi (mada postoje u praksi) da je poslodavac ostavio konkretne pisane tragove šta ga je motivisalo da ne produži ugovor, odnosno ne zaključi ugovor na neodređeno vreme sa zaposlenom majkom”, opisuje Reljanović još jednu otežavajuću okolnost kod dokazivanja diskriminacije.
Stereotipi o majkama male dece
Reljanovićeve stavove potkrepljuje i studija slučaja profesorke Pravnog fakulteta u Nišu Nevene Petrušić. Ona je analizirala odluke sudova u slučaju strateške parnice koju je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti vodila u ime zaposlene protiv poslodavca – banke. Posle povratka sa porodiljskog odsustva, ova zaposlena je premeštena sa mesta šefice ekspoziture na niže radno mesto sa znatno nižom platom. Sud je utvdio da nema diskriminacije jer je na njeno mesto dovedena takođe žena koja je i majka. Međutim, reč je o majci odrasle dece koja i ne žive u istom domaćinstvu.
Apelacioni sud potvdio je prvostepenu presudu, dok je odluka Vrhovnog kasacionog suda da su sudovi ispravno odlučili i da zaposlena u banci nije bila diskriminisana premeštanjem na niže radno mesto posle porodiljskog odsustva.
“Analiza sudskih odluka povodom konkretnog slučaja diskriminacije, pre svega, pokazuje da sudijama nije poznat fenomen polne/rodne diskriminacije žena, koja obuhvata ne samo nejednak tretman na osnovu pola, kao biološke odrednice, već i na osnovu njihove rodne uloge, trudnoće, odsustva sa posla zbog brige o deci i porodici. Ono što sudovi nisu razumeli jeste da je posredna diskriminacija žena izraz njihove strukturalne diskriminacije, koja je u sferi rada najočiglednija”, navodi profesorka Petrušić u radu “Praksa sudova u Republici Srbiji u oblasti antidiskriminacije: tri studije slučaja”.
To što je na radno mesto koje je ranije uspešno obavljala, premeštena druga zaposlena, objašnjava ona, dokazuje da poslodavac nejednako tretira samo majke sa malom decom. Time izražava stereotipan stav da zbog obaveza oko odgajanja dece one neće više biti u stanju da odgovore visokim zahtevima poslova, koje su pre odlaska na porodiljsko uspešno obavljale. Dodaje i da je ovakav potez tuženog poslodavca praksa, a ne usamljen slučaj, jer je veliki broj zaposlenih žena doživeo isto.
“Degradacija, ne i diskriminacija“
Iako potvrđuju da su žene često degradirane posle korišćenja porodiljskog odsustva i da se veliki broj žalbi ovoj instituciji odnosi na slučajeve u kojima su zaposlene prebacivane na niža radna mesta, Tatjana Jokanović iz kancelarije Poverenice za zaštitu ravnopravnosti kaže da zakonski nema diskriminacije ukoliko je istekao ugovor na određeno.
“Naravno da smo imali takve slučajeve, ali to nije diskriminacija, jer ne možete obavezati poslodavca da ispuni ugovornu obavezu koju nema. Kad istekne ugovor na određeno vreme, onda je taj ugovor istekao i poslodavac nije dužan da ga produži, bez obzira na lično svojstvo podnositeljke pritužbe”, kaže Jokanović. “Ako mene pitate mislim da jeste diskriminacija, ali vi ne možete da obavežete poslodavca da nekoga primi u radni odnos. Po sili zakona je prestao ugovor i Poverenica se ne može mešati u tolikoj meri u odluke poslodavca”.
Ona još napominje da bi Poverenica mogla reagovati po pritužbi žene ukoliko je poslodavac nakon završetka njenog ugovora raspisao konkurs na koji se i ona javila, a ipak nije primljena u radni odnos. “Onda se može podneti pritužba zbog diskriminacije u zasnivanju radnog odnosa i tada se mi upuštamo u postupak i cenimo uslove pod kojima je zasnovan radni odnos. Ako u toj proceni dođemo do toga da je poslodavac stavio diskriminatorne uslove, odnosno ako se učini verovatnim da on nije hteo da primi ženu zbog toga što ima malu decu i što je porodilja i što će ponovo rađati decu, postoji mogućnost da se utvrdi diskriminacija”, objašnjava Joksimović.
U sličnoj situaciji pre nekoliko godina bila je jedna Novosađanka, koja je najpre radila kao zamena koleginice koja je bila na porodiljskom. Nekoliko meseci pre nego što se koleginica vratila sa porodiljskog i sama je zatrudnela i otišla na bolovanje. Međutim, neposredno pre odlaska na trudničko, od rukovodstva je dobila najavu da bi mogla da ostane u firmi na drugom radnom mestu, što je, smatra, bio znak da je bila dobra radnica.
Po povratku sa odsustva, koleginica sa kojom je “delila” radno mesto već je bila otišla iz firme i raspisan je novi konkurs za radno mesto na kome je ona kao zamena provela 3 godine, a najavljeno novo radno mesto nije ni zaživelo. Ipak, bilo joj je poručeno da preda CV i time konkuriše kao i ostali kandidati.
“Odmah sam slutila da je to znak da nisam dobrodošla nazad u firmu. Konkurišem na istu poziciju na kojoj sam već radila i sa koje okončavam moje porodiljsko odsustvo, a tokom intervjua izražavaju sumnju u to da bih zbog pauze u radu mogla da se vratim u potpunosti u bivšu ulogu, tj. na bivšu poziciju. Ceo intervju je vođen u tonu da li sam ja dovoljno spremna da radim”, priča ona. “Sve vreme sam se osećala grozno, jer sam dovedena u situaciju da moram da iznosim privatne detalje i da se branim i objašnjavam da sam ja ipak sposobna za rad”.
Nakon mesec dana obavestili su je da su našli kandidata koji više odgovara toj poziciji.
“Osećala sam se jako povređeno, poniženo, besno, iznevereno, jer sam čestito i savesno radila i menjala koleginicu duži period u firmi i nikad nisam dobila pritižbe svoj rad. Osećala sam se i izmanipulisano, jer su u razgovoru za posao napravili privid neke ravnopravnosti, a sve je zapravo bila puka formalnost”.
Na budućim razgovorima za posao poslodavci su ovu Novosađanku, kako svedoči, pitali o “rupi” u CV-ju od nekoliko godina. “Bila sam kao ogoljena, jer sam se u toj “rupi” borila sa posledicama komplikovane trudnoće, a sad je trebalo da objašnjavam nekim nepoznatim ljudima šta sam radila tad. Na kraju, sve što sam godinama gradila je palo i ja sam pod pritiskom da moram da obezbedim egzistenciju porodici, prihvatila posao koji je dosta statusno niži i nije u skladu sa mojim radnim iskustvom i formalnim obrazovanjem.
Ističe da bi ženama u ovakvim situacijama značilo i kada bi Zakon o radu obavezivao poslodavce da ih posle porodiljskog vraćaju na posao makar na tri meseca. Takva izmena Zakona o radu bi osnažila žene koje pokušavaju da se vrate na posao posle porodiljskog odsustva, nege deteta i slično, a prethodno su imale ugovor o radu na određeno vreme. Ovako, one gube na samopouzdanju, osećaju da su ih kolege na tržištu ”pregazile” i da će jako teško naći posao sličan onom koji su radile pre nego što su ostale trudne i porodile se.
Bes, poniženje, nemoć
Mnogo žena iz različitih gradova Srbije javilo se tokom prikupljanja svedočanstava za ovaj tekst. Sve su doživele sličnu stvar posle povratka sa porodiljskog odsustva i svaku je mučila ista briga – kako naći novi posao sa malom bebom? Neke su bile zaposlene i u jedinicama lokalne samouprave, pojedine preko agencija za ustupanje radnika, a čak su i zaposlene na neodređeno bivale otpuštane kao “tehnološki višak”.
Nijedna od njih nije pokrenula postupak pred sudom, niti su se obraćale Poverenici za zaštitu ravnopravnosti – neke zbog straha da neće moći ponovo da se zaposle ako se u branši pročuje da se suprotstavljaju ovakvoj praksi poslodavaca, neke zbog nepoverenja u institucije sistema i sudstvo. Sve veruju da su posao izgubile upravo zbog porođaja i smatraju da nisu zaštićene od diskriminacije.
“Dve nedelje pred istek porodiljskog, iz agencije (za ustupanje radnika) mi je javljeno da neće da mi produže ugovor i tako je i bilo. Sada preko biroa rada tražim posao sa bebom od godinu dana. Mislila sam da toga više nema dok se meni nije desilo, a onda sam čula od drugih devojaka da su isto tako prošle i da toga ima i po drugim firmama, nažalost, dok traje porodiljsko ništa nam ne mogu, ali po isteku ispada da nas kažnjavaju što smo ostale u drugom stanju” (žena iz Smedereva).
“Radila sam u opštini od 2010, po ugovoru o delu, od 2013. po ugovoru o radu na određeno vreme, porodila sam se u avgustu 2015. godine, blizanačka trudnoća. Nakon godinu dana, kada je trebalo da se vratim na posao, ugovor o radu mi nije produžen. Plata mi je smanjena za 10.000 dinara (sa 40 na 30 hiljada), dat mi je ugovor o privremeno povremenim poslovima, za isti posao i istu odgovornost, bez zdravstvenog osiguranja… U septembru te godine sam abortirala, neplaniranu trudnoću. Možda bih danas imala troje dece da tada nisam ostala bez redovnog ugovora, zdravstvenog, pa i eventualnog porodiljskog. Posle 9 meseci, u maju 2017. sam trudom razumnih ljudi ponovo vraćena na ugovor o radu na određeno vreme. Polovinom 2020. godine, nakon 10 godina rada u državnom organu, konačno sam dobila ugovor o radu na neodređeno vreme, koji sam uživala ni punih godinu dana, nakon čega sam napustila i posao i državu, hvala im. Da država štiti i daje sigurnost, mozda bi i moja porodica jos bila među svojima”.
“Pre odlaska na trudničko, radila sam godinu dana. Saznala sam da sam trudna, ali zbog ranijih loših iskustava (bilo ih je par) odlučila sam da sačekam malo pre nego što poslodavcu kažem da sam u drugom stanju i baš u tom međuvremenu. potpisala sam ugovor za stalno. Moji planovi su bili da radim bar još par meseci, ali komplikacije su počele rano, već u 12-oj nedelji i morala sam da otvorim bolovanje. Tada sam i rekla poslodavcu. Malo je reći da je bio ljut. Nije meni ništa rekao, ali najbolja prijateljica mi je i koleginica.. pa imam info iz prve ruke. Na moje mesto su dosle dve devojke, jedna za jedan deo posla druga za drugi, a ja sam znala da mi se sprema otkaz (…) Zvao me je i rekao da ipak nema finansije da me zadrži, kriza je, ovo ono. Ne mogu da kažem da me je povredio. Nije. Iznervirao me je i bila sam besna. Srećom, suprug ima odličan posao pa nisam zavisila od te plate koja je bila minimalac. Radila sam taj posao jer mi se sviđao. Onda sam odlučila da me se neće tako lako rešiti. Otišla sam kod advokata, posavetovala se šta i kako, nisam htela dinar da mu oprostim. Na kraju sam otpuštena kao tehnološki višak, plaćeno mi je sve što je trebalo da mi bude plaćeno i on je bio besan i u šoku”.
“Otpuštena sam nakon porodiljskog odsustva, iz stalnog radnog odnosa. Proglašena tehnološkim viškom. I sada nezaposlena jer niko ne želi ženu sa malim detetom. Verovali ili ne. Nažalost, na svakom razgovoru to pitaju. I tu se moja priča završava. A otpuštena sam jer sam se suprostavila radu za vreme održavanja trudnoće. Jer sam dobijala pretnje da neću dobijati platu. Posle otpuštanja, trazila sam sve što mi sleduje da mi ispalte. I jesu, ali sam bila ipak ljuta. Znali su da nema šale s tim. Bila sam menadzerka i profesorka. Otvorila njima posao, razradila sve, i to dobila zauzvrat. Nisam ih tužila, jer – iskreno – koji običan čovek može da se suprostavi ljudima koji ne znaju koliko para imaju?”(žena iz Niša)
“Pred kraj odsustva, pisala sam poslodavcu da ne mogu u julu da nastavim da radim jer do septembra nema ko da mi čuva dete Na šta je on rekao: “Pa tebi ionako ističe ugovor sa završetkom bolovanja”. Tada je tražio još radnika za više radnih mesta, i mojoj koleginici koja je trebalo da bira kandidate, rekao je da ne bira žene jer će da odsustvuju zbog dece.” (žena iz Paraćina)
“Radila sam u toj firmi nekih 5-6 meseci kad sam ostala trudna. Radila sam do 8. meseca trudnoće i otišla na trudničko/porodiljsko. Moja direktna menadžerka je bila OK sa tim, i želela je da se vratim na posao nakon povratka sa trudničkog. Međutim, direktorka firme me je, kada sam je pozvala da joj saopštim vest, dočekala sa: “Najebaćes”. Kada je shvatila šta je rekla, onda je to ublažila sa: “Biće ti mali prosek, nećeš primati ništa dok si na trudničkom” itd. Svakako je bila jako neprijateljski nastrojena i do kraja me je oslovljavala sa “trudnice” ili “trudničice”. (žena iz Niša koja je posle odsustva našla drugi posao)
Ista tema – drugi pogled
Prikupljajući svedočenja žena koje nisu zadržale posao nakon rađanja, autorka teksta je u Facebook grupi Žene preduzetnice, čula i stavove poslodavki. Neke su negativno reagovale na konstataciju da je u ovim slučajevima reč o posrednoj diskriminaciji.
“Svaki rad na određeno vreme je upravo to. Na određeno. Istekom tog određenog vremena nije mi više potreban radnik. Jako je prosto”, napisala je jedna članica.
“A ko kaže da ostaju bez posla zbog toga? Možda su bile mesec-dva na određeno i otišle na trudničko. Ko kaže da bi tu ostale da rade?“, pitala je druga.
Jedna članica grupe prenela je iskustvo iz svoje firme, u kojoj je radnica posle korišćenja porodiljskog odsustva dobila ugovor na neodređeno i potom nastavila da otvara bolovanja naizmenično za dete i za sebe. Prema njenim tvrdnjama, zaposlena sa malim detetom nije imala ni jedan radni dan posle povratka sa odsustva. Na ovo je članica dobila savet kako da reši problem.
“Do sada bi Vas manje koštalo da ste je otpustili kao tehnološki višak i platili joj otpremninu od dva meseca za dve godine koliko je bila prijavljena kod vas. Pitajte advokata šta je potrebno od papirologije. Uvek možete otvoriti poziciju pod drugim nazivom. Ona Vam i ovako nije tu, tako da svakako radite bez nje. Pa možete i sačekati šest meseci da zaposlite nekog drugog”, napisala je druga članica grupe, objašnjavajući na neki način mehanizam zbog koga je i nastala ova priča.
*Tekst je napisan u okviru Akademije RadnoPravni Fondacije Divac i originalno je objavljen u Zborniku radova polaznica Akademije