Da li znate šta je izmamak, šta vrzilo, a šta pembe? Ove, danas već zaboravljene reči, stari Leskovčani a naročito Leskovčanke koristili su tokom pripreme za uskršnje praznike.
Najradosniji hrišćanski praznik pratilo je mnoštvo običaja, koji su imali za cilj zdravlje, blagostanje i napredak porodice.
Stare Leskovčanke počinjale bi sa pripremama za Uskrs još na Veliki utorak. Prvo se spravljala boja za farbanje jaja koja se dobijala od raznih biljaka. Najčešće su se koristili lukovina, crno vino, maslačak, kopriva. Ova boja zvala se “vrzilo“. Vrzilo je moralo da “staše”, a domaćice bi za to vreme “stipsošale” odnosno, tvrdo skuvale jaja.
Boji za jaja i njenom kvalitetu pridavao se veliki značaj, pa su mnogi običaji nastali kako bi se ona zaštitila od uroka i kako bi bila što postojanija.
“Kada bi vrzilo stasalo i boja dobila željenu nijansu, za dršku posude u kojoj se ono pravilo, domaćica bi zavezala crven konac, ne bi li zaštitila jaja od uroka i kako bi boja bila što intenzivnija. Verovalo se da taj konac tada dobija posebnu moć, te se on vezivao deci oko vrata na Đurđevdan, kako bi bila zdrava i rumena. A kako bi se na sve načine sačuvalo od uroka, vrzilo se krilo od dece, jer njihovo divljenje bojama doprinelo bi neuspehu bojenja jaja. Na drškama ili okolo činija vezale su crveni konac, udaljile decu i preostalo je da od samog jutra krenu da m`ste (boje) jaja”, objašnjava Slađana Rajković, etnolog i muzejski savetnik u Narodnom muzeju u Leskovcu.
Izmamak
Crvena jaja su se m’stila, tj. farbala prva, a prvo crveno jaje, čuvarkuća, zvalo se izmamak. Verovalo se da izmamak ima posebnu zaštitnu moć i lekovita svojstva. Prva skuvana jaja stavljala bi se stoci u krmu na Đurđevdan, kako bi stoka bila zdrava, kao i na granu rodnog drveta, kako bi se obezbedio dobar rod naredne godine.
Verovanje kaže da se ova jaja ne mogu pokvariti i do tri godine, a da izmamak može zaustaviti čak i grad. Koliko je izmamak domaćicama bio značajan najbolje svedoči podatak da su stare Leskovčanke imale i bajalicu koja je trebalo da obezbedi intenzivnu crvenu boju.
“Kako je ovo jaje čuvatelj kuće, zaštitnik plodnosti i zdravlja, o njegovom bojenju vodi se mnogo pažnje, stoga bi domaćica dok ga kuva tiho izgovarala bajalicu: “Crvena kokoška, crven petal, crveno pile, crveno jajce!”, navodi Rajkovićeva.
Raspeti petak
Jaja su se farbala na Veliki četvrtak i Veliku subotu. Veliki petak, najtužniji dan u hrišćanstvu u leskovačkom kraju zove se i “raspeti petak”. Na ovaj dan jaja se nikada nisu kuvala ni farbala. Verovalo se da na dan Isusovog raspeća voda ne treba da vri i ništa ne treba kuvati na šporetu kako se Hristu ne bi dodatno otežale muke na krstu.
Iako su crvena jaja imala najveći religijski značaj i farbala se prva, stare Leskovčanke su volele boje i trudile se da ofarbaju što šarenija i lepša jaja.
Pembe, moraviljka, šemadroz
Pojedini nazivi za boje su danas u potpunosti iščezli u govoru, ali je zabeleženo da su stari leskovčani ružičastu boju zvali pembe, a ljubičastu moraviljka. Za crvenu boju u narodu se još koristila i reč krm’z, a zanimljiva boja je i šemadroz, za koju danas ne postoji adekvatan naziv. Šemadroz je neodređena boja koja nastaje mešavinom svih boja kojim su se farbala jaja.
Sam dan Uskrsa bio je svečan, a Leskovčani su dan započinjali odlaskom u crkvu. Prvo jaje na Uskrs obično se davalo muškom članu domaćinstva. Za taj dan domaćice bi mesile pogačice, takozvane kravajčiće sa jajetom u sredini. Manji kravajčići davali su se deci, a veći darivali kumovima i viđenijim gostima.
Danas se taj običaj više ne praktikuje, već se kumovima za Uskrs nosi torta, kako napominje Rajkovićeva.
“Mnogi Uskršnji običaji su izobičajeni, na mesto starih nastali su novi. U Leskovcu i okolini stari izrazi u dijalektu se sve manje koriste, retko koja od mladih domaćica zna značenje ovih starih izraza: vrzilo, moraviljka, pembe i dr. Stare tehnike farbanja jaja u ovom kraju ustupaju novom načinu farbanja jaja: farbanje lanolinskim bojama, kristali, razne tehnike dekupaža, “oblačenje” jaja u folije, lepe nalepnice, cirkone, sličice svetaca, vladara i dr.”, navodi ona.
Bondža i mazgosuvanje
Stari leskovački govor je živopisan, melodičan i pun specifičnih izraza koji slikovito opisuju narazličitije životne situacije. Mnoge od ovih reči su vremenom potpuno pale u zaborav, a većinu tadašnjih običaja zamenili su novi, prilagođeni savremenim trendovima i načinu života modernog čoveka.
Takvo stanje stvari pokušava da promeni Narodni muzej u Leskovcu, koji stari leskovački govor i stare običaje nastoji da modernim kanalima komunikacije približi savremenom čoveku.
Na svom facebook profilu upošljenici Muzeja često pišu o starim izrazima i običajima leskovačkog kraja kako bi ih otrgli od zaborava. Na osnovu njihovih podataka, možemo samo da pretpostavimo kako je pre stotinak godina izgledao jedan uskršnji dan u Leskovcu:
Domaćice su već om’stile jajca i omesile krajavčiki. Decu su svečano obukle u nove ‘aljine, pa je red da se i one udese za crkvu. Puno pažnje posvetile su svom izgledu da im neko ne bi slučajno rekao da izgledaju kako “bondže”. Trpeza je bila svečana ali se jelo umereno da ne dođe do “mazgosuvanje”.
M’ste jaja – farbaju jaja; bondža – neugledna, neuredna žena; mazgosuvanje – debljanje.
Tako nekako beše. Nek’ vi je srećan Uskrs!
Pročitajte i Češljanka– specifičan običaj leskovačkog kraja.