Pokušavajući da dođemo do istine i da pokažemo katastrofalne posledice koje ostavljaju kasetne bombe, novinar i pisac Pol Polanski i ja smo razgovarali sa više od 60 ljudi koji su bili povređeni, porodicama stradalih, kao i svedocima bombardovanja Niša, kasetnim bombama.
Tog 7. maja 1999. godine, stanovnici Niša otpočeli su svoj “običan” dan. Pijaca, koja se nalazi u samom centru Niša, bila je otvorena od ranih jutarnjih časova, Klinički centar radio je kao i obično, ugostitelji su otvorili svoje restorane i kafiće, jedna medicinska sestra krenula je na posao u obližnju ambulantu, jedna trudnica krenula je sa svekrvom do pijace da kupi prve trešnje te godine. Na pijaci su meštani okolnih sela izneli svoje proizvode. Kafana, koja se nalazi u blizini pijace, bila je otvorena i spremala se hrana, koja je u tom trenutku bila dostupna. Komšije su iz dvorišta razgovarali jedni sa drugima, ljudi su odlazili na posao, u banku, poštu, deca su se igrala na ulici.
Tog 7. maja, rat je već bio uveliko u toku, sirene za vazdušnu opasnost su se oglašavale skoro svakog dana, možda cete se zapitati zašto su onda svi ti ljudi bili na ulici, zašto nisu bili skriveni u skloništima? Da li zbog hrabrosti, nekog ponosa da nam ni bombe ne mogu ništa ili, jednostavno, čovek mora da se prilagodi baš svemu i da nastavi da živi. Ljudi su morali da kupuju, rade, nabavljaju namirnice do kojih nije bilo lako doći, pogotovo ne u gradu, odlaze na posao.
Prema svedočenjima, avioni su toga dana leteli nisko, zvuk koji je dolazio sa neba bio je intezivan i jak, ko je pogledao ka nebu, mogao je da vidi neku veliku kutiju kako leti ka centru Niša, nakon toga, gomilu malih , žutih bombi. Većina njih nije znala šta su to kasetne bombe, ali su znali da iz tih aviona ne može ništa dobro da sleti na tlo Niša.
Trudnica, student Medicinskog fakulteta , buduća doktorka, hodala je tom ulicom noseći kesu sa voćem i povrćem, pored nje, bila je njena svekrva, čula se eksplozija, pala je i više nije ustala. Konobarica u obližnjoj kafani, izašla je napolje da vidi šta se dešava, čule su se eksplozije, pala je i više nije ustala, medicinska sestra hodala je ka svom radnom mestu, čula je eksploziju, dim , vrisak, pala je, gledala je ljude kako panično trče oko nje, čula je da ima mrtvih, nakon nekog vremena pogledala je svoje noge, više ih nije bilo.
Zgrada Kliničkog centra, parking blizu zgrade Patologije, goreo je, lekari su primali povređene , jedna žena krenula je, kolima, do svoje kuće, njen brat i suprug krenuli su pešaka da se nađu sa njom, čula se eksplozija, uspela je da se probije kroz dim i vatru koja se širila po ulici, njih nije bilo kod kuće, potrčala je da ih pronađe, ležali su mrtvi na zemlji.
Jedan doktor u Kliničkom centru, pokušavao je da spasi, živote ljudi koji su dolazili, izbegavao je amputaciju, davao je sve od sebe, jer kasetne bombe ne ubiju istog trenutka, one prvo naprave nepopravljivu štetu na vašem telu, unište vaše noge, ruke, unutrašnje organe, gomile malih gelera se zariju u vaš stomak , vaše grudi, sa tim gelerima u telu, oni koji su preživeli, žive godinama jer ih je nemoguće izvaditi iz tela.
Nešto kasnije 12 maja, deca su se igrala na ulici, bio je praznik, čula se je vazdušna opasnost, ali smo već navikli, čuli su se avioni, kažu da su leteli dugo i kružili, kažu da su, možda, videli decu i da zato nisu odmah izbacili bombe. Uspeli su da se sklone, jedan profesor bio je na ulici, vratio se sa Kosova da vidi porodicu, čuo je zvuk aviona, bio je vojnik, znao je šta to znači. Njegov sin igrao se sa drugarima na ulici, čuo je eksploziju, uspeo je da uvuče sina u zgradu, pokušao je da zatvori vrata i osetio strašan bol u predelu noge, danas nakon više operacija uspeva da hoda, ali sa trajnim oštećenjima.
Ovo su priče o njima, o svima nama, o svim ljudima koji se suočavaju sa strahotama rata bilo gde u svetu, o svima onima koji su stradali od kasetnih bombi, o pokušaju da se njihove priče ne zaborave, o nedužnim civilima, ovo je jednostavno priča o besmislu rata i svega onoga što on nosi.
Pol Polanski je, nažalost, nakon kratke i teške bolesti preminuo i nije dočekao da vidi izdanje ove knjige. Njegova je velika želja bila da se za priče ovih ljudi čuje u celom svetu, da se otkrije istina i da se na ovaj način oduži svom poslednjem gradu u kome je živeo i radio, gradu koji je voleo i koji je voleo njega. Da ispriča priču o nedužnima koji su stradali na nagori mogući način, da svet zna koja je nepravda učinjena njegovim sugrađanima i da sačuva njihova sećanja od zaborava za sve one koji tek dolaze , da se ne bi nikada više ponovilo.